U stalnoj potrazi za ocem nacije, a neretkom i za majkom, red je da ostavim par redova o toj upornoj borbi za jednim uzorom, jednim vođom, jednim nespornim autoritetom i nekim čiji se stavovi ne preispituju, barem ne javno.
Odmah da vam kažem, ovde ne mislim samo na studente, koji su u blokadi univerziteta i u delu društva dobijaju tu auru, već i na mnoge druge koji su na tronu oca nacije poželeli da vide sebe ili su ih neki ubedili da to mesto, pripada samo njima i nikome drugome.
Neću mnogo ni o moralnim gromadama i o činjenici da sam vam nedavno već u tekstu priznao da ne mislim za sebe da sam nužno ispravniji, moralno vertikalniji, niti kulturniji.
Dobricu Ćosića su mnogi proglašavali ocem nacije, pa da to malo približim vladavini prava i slobodama za koje se mnogi danas bore.
Te 1984. Ćosić osniva Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, kako bi zaštitio ili bar okupio političke protivnike tadašnjeg socijalističkog režima u Jugoslaviji. Ovaj odbor je pružao podršku pojedincima koji su se suočavali sa represijom zbog svojih političkih stavova i izražavanja mišljenja i mnogo je tu polemike, pa da vam ne uzimam vreme sa kontroverzama, ipak je nedjelja.
Dobrica nam u knigama Vreme smrti, Vreme zla i Vreme vlasti daje prilično ogoljeno teme slobode mišljenja, izražavanja i okupljanja. One su prisutne kroz prikaze političkih i društvenih previranja u Srbiji tokom 20. veka. Tako u knjizi Vreme smrti, pisanoj, da vas podsetim, od 1972-1979. a smeštenoj u period Prvog svetskog rata, prikazuje kako ratna propaganda i politička kontrola utiču na slobodu izražavanja. Tada se, ne samo u njegovim knjigama, mnogi suočavaju sa dilemom između ličnih uverenja i državne ideologije, uz ograničenja slobode mišljenja u ratnim uslovima, kakve i danas imamo u našoj neposrednoj blizini. Pređimo na roman Vreme zla, pisan od 1985. do 1990. u kome Ćosić istražuje period između dva svetska rata, fokusirajući se na porast totalitarnih ideologija i njihov uticaj na pojedince. Kroz likove koji se bore za očuvanje lične slobode i integriteta, on nam osvetljava kako politički pritisci mogu ugušiti slobodu izražavanja i okupljanja. Tu negde Dobrica dobija i epitet Oca nacije, veliko pravo, čast, a još više i odgovornost.
Za one temeljnije, pomenuću naravno i roman Vreme vlasti, pisan znatno kasnije, koji obuhvata period nakon Drugog svetskog rata, prikazujući uspostavljanje komunističkog režima i njegov uticaj na društvo. Kroz narative o političkim čistkama i represiji, Ćosić prikazuje kako nova vlast ograničava slobodu mišljenja i okupljanja, često kroz strah i cenzuru.
Ovde se prirodno nadovezuje i parola koju sam nedavno čuo da, sa protestima prethodnih meseci, „strah prelazi na drugu stranu", što govori o toj konstantnoj i besmislenoj, slabićkoj potrebi vladanja strahom.
Potom, Prijatelji moga veka, u kome Dobrica ističe značaj slobode mišljenja i izražavanja, navodeći da su "reči i argumenti, sloboda mišljenja i poricanja najjače oružje". Molim vas da ovo poricanje ne shvatite preširoko i da se ne odate poricanju svega onoga što je utvrđeno dostignućima nauke. Tu mislim i na vakcine, činjenicu da je zemlja ipak okrugla, pa i na presude sudova, bilo u Srbiji, bilo međunarodnih, belosvetskih.
Dobrica Ćosić je pitanje slobode mišljenja i izražavanja često posmatrao kroz antropološku prizmu kolektivnog karaktera srpskog naroda, njegove istorijske traume, mentaliteta i odnosa prema vlasti.
Daću vam četiri slike, za početak ove polemike.
Duboka ukorenjenost straha od vlasti i autoriteta. Ćosić nesumnjivo u svojim romanima, a posebno u Vremenu zla i Vremenu vlasti, prikazuje narod koji je istorijski oblikovan vekovnim ropstvom, ratovima i političkom represijom, što stvara mentalitet povinovanja i unutrašnje autocenzure.
Ljudi naučeni da preživljavaju pod tuđom i sopstvenom represivnom vlašću razvijaju „mudrost ćutanja", često viđenu kao sredstvo opstanka.
Slobodu mišljenja mnogi vide kao luksuz, a ne kao potrebu. U antropološkom smislu, Ćosić prikazuje kako se sloboda mišljenja kod potlačenih naroda ne razvija kao društvena vrednost, već ostaje rezervisana za elitu ili pojedince hrabrije od proseka.
Slobodno mišljenje se posmatra kao opasnost koja ugrožava ne samo pojedinca, već i njegovu porodicu i zajednicu.
Kultura trpljenja i glorifikacije žrtve
U Vremenu smrti Ćosić opisuje srpskog seljaka i ratnika kao čoveka koji prihvata stradanje kao sudbinu, umesto da traži razloge i slobodu da o tome javno govori.
Ova antropološka karakteristika vodi ka potiskivanju individualnih sloboda zarad kolektivnog „višeg cilja" (nacija, vera, država), što direktno potiskuje slobodu izražavanja.
Kultura zavisti i podozrenja prema onima koji misle drugačije
Kod Ćosića je prisutan motiv da zajednica često osuđuje pojedince koji iskaču iz opšteprihvaćenih normi ponašanja, čime se vrši socijalni pritisak da se ne razmišlja slobodno.
Slobodoumni pojedinac često postaje odstupnica i predmet prezira, što dodatno koči razvoj kulture slobodnog dijaloga, čemu svedočimo i danas, sa koje god strane da dolazili napadi i dehumanizacija.
U romanima Dobrice Ćosića, pitanje slobode mišljenja i izražavanja izmiče političkim okvirima i postaje antropološko ogledalo jednog naroda koji je vekovima učio kako da preživi, ali ne i kako da slobodno govori. Ostavlja nam se i pitanje neostvarenog kulturnog obrazca slobodnog pojedinca, onog koji se ne boji da misli i govori, čak i po cenu sukoba s kolektivom i autoritetom.
Nije slučajno što su Ćosićevi junaci često rastrzani između lojalnosti prema kolektivu i lične potrebe da izgovore istinu, onu koja boli, razdire i često ostaje neizgovorena. U vremenu kada se sloboda izražavanja meri brojem „lajkova" i doziranjem istine prema očekivanjima većine, Ćosićeva opomena jasnija je nego ikada: „Kakvi smo mi to ljudi koji u ratu toliko ginu za slobodu da samim pobedama ostanu bez nje?"
To pitanje se ne postavlja dovoljno često i ne dovoljno glasno.
Zanemarićete ili oprostiti činjenicu da sam, u svom mladalačkom pravničkom zanosu, učestvovao u pisanju i podnošenju krivične prijave protiv Dorbice Ćosića pre dvadesetak godina, za rekao bih, njegovo najtanje delo, Vreme zmija u kome su, bez redakcije preneti njegovi zapisi. U toj knjizi se on, pišući tokom bombardovanja naše zemlje, obračunavao sa mnogima, pa i sa narodima sa kojima smo delili i dobro i zlo, pa i te bombe koje su padale. Ovde možete zapevati i Oprosti mi pape, od Olivera Dragojevića ili da ne preterujem.
U novom „vremenu podela" o kome Dobrica nije stigao da piše, dobro bi bilo da se oslobodimo navijačkih navika i da gledamo i na drugi ili treći tim kao dostojnog protivnika, prateći sve dobre lekcije iz njegovog opusa zbog koga je i oktroisan, kao pisac, za oca nacije.
Izgubilo se to viteštvo, taj fer plej, da zarad sloboda i prava, u onima koji su na drugoj strani vidimo čoveka, sa svim manama i vrlinama.
Članstvom u klubu i navijanjem za klub, vi predajete sve svoje slobode, pa i gasite kritičko mišljenje. Za to bivate nagrađivani na svaki mogući način. Nekad aplauzima, poput onih pre desetak dana na mom Pravnom fakultetu, a nekad i položajima, naravno zaštićeni od progona, osude, pretnji i svega što se ovih dana ponovo valja iza brda društvenih mreža, medija i ulica.
Tome su doprinele i institucije koje se okreću kao vetrokaz, ne zauzimajući čvrste stavove u skladu sa Ustavom i zakonima koji ih obavezuju.
No, Dobrica bi to naše „vreme podela", sigiran sam, efektnije napisao i opisao danas.
Za kraj, dobro je da sve ove knjige na vreme pročitate, da im se kasnije vratite, preispitujući i oca nacije, uz mogućnost da se sa njim „čak" i saglasite.
Zarad rodne ravnopravnosti, a mnogo više zarad njenih zasluga, ovde postavljam i pitanje majke nacije, uz kandidovanje jedne velike žene sa kojom sa godinama radio, a koje već 15 godina nema, Biljane Kovačević Vučo.
"GOTOVA PRIČA! SAD SLUŠAM NAROD KOJI NIJE BAHAT, OSION" Vučić objavio snimak iz Niša: Rekli su da ne smemo da dođemo a mi smo ovde napravili najveći skup ikada