GRAD SAVAKIN: Po­to­mak du­ho­va i de­vi­ca na ra­skr­šću pu­te­va!

Posle noći provedene u autobusu, stigao sam u Savakin iscrpljen, gladan i pospan. Gradić u Sudanu od četrdesetak hiljada stanovnika na obali Crvenog mora dočekao me je prašnjavim ulicama i plavetnilom beskrajne vode.

Porušena zdanja

Čuvar istorijskog kompleksa je Abdul, zift crne kože, žgoljav i visok, u beloj haljini i s belim turbanom na glavi. Nekoliko mačića umiljava se oko njegovih nogu. U skoro svakoj rečenici priziva Alaha. Ruke su mu koščate, obrazi upali, a oči ispupčene.
Grad se sa ostrva na obalu preselio još pre stotinak godina. Prekoputa nasipa, svega nekoliko stotina metara dalje, nalazi se naselje Gerf, naslednik drevnog Savakina.

U starom Savakinu sad je Abdul sa svojim mačkama jedini stanovnik. Svetski značajna luka, odakle se brodovima kretalo na hadžiluk, sad je napuštena hrpa kamenja koju čuva ispošćeni čuvar. U pristaništu su ukotvljene drvene barke, trošni zapušteni brodovi, isti kao oni iz slavnih vremena. U Abdulovim očima oživljavaju njihova jedra, oživljava zlatno doba.

- Ja sam potomak duhova i devica - reče, pa zaćuta.

Čini mi se da se tlo poda mnom kreće, kao da sam se iskrcao s prekookeanskog broda. To je posledica mnogobrojnih sati truckanja u autobusu. Uši su mi zaglušene od silne vožnje.

Nisam očekivao da ću naići na desetine porušenih zdanja, ni na Abdula, koji se u njih uklapa kao duh koji se izmigoljio iz zaboravljene lampe.

Možda ga nisam dobro čuo? Uporno ponavlja: „Preci su mi duhovi i device.“ Čak je pomalo začuđen - zar je to teško razumeti?! Možda bih mogao da prihvatim da mu je deda bio duh, ali kako mu je baba bila devica kad je rodila naslednike?

Čuvar ruševina

Osvrćem se oko sebe: sve je porušeno kao posle apokalipse. Ovako bi čovek zamislio metropolu posle udara komete. Većina zgrada pretvorena je u gomile kamenja s tek ponekim zidom koji je odoleo sveopštoj propasti. Čitavi nizovi nekadašnjih kuća sad su brdašca šuta. Čini se da su zdanja građena pre više vekova, ali to nije slučaj: većinom su iz 19. veka. Šta se, zaboga, ovde dogodilo?

Abdul, čije ime bi se moglo prevesti kao „sluga“, čuva ruševine od dvanaeste godine. Jedno polusrušeno zdanje pretvorio je u skromni dom, a za proteklih tridesetak godina odlazio je samo do Gerfa, novog naselja, ali dalje nije mrdnuo.

- Bog me je odredio za čuvara starog grada. To je moja misija i poslušanje. Ništa drugo mi u životu nije potrebno - priča dok započinjemo obilazak.

- I moj otac je bio čuvar ovog mesta, a moj deda je bio čuvar na starom pristaništu. Ni oni se nisu nikud micali: ceo svet ionako dolazi ovamo, ranije u tranzitu, a sada da posete drevni grad. Eto, odakle si rekao da si došao? Srbija? Kad bih ja uopšte tamo mogao da otputujem? Ovo je mesto naročito, samo treba čekati, iz svakog kutka planete neko će stići i doneti priče svog naroda. Siguran sam, ako bih odavde mrdnuo, mnogo toga bih propustio.

Njegovi sunarodnici, narod Beda, iako žive na obali, nikad nisu bili oduševljeni morem: više vole stabilno tlo pod nogama. Stotinama, pa i hiljadama godina prihvataju došljake na raskrsnici trgovačkih puteva, a vodi se najviše raduju kada dolazi s neba. Monsunski vetrovi jednom godišnje spuštaju kišonosne oblake, pa se na mesec dana pustinja preobrati u zeleni pašnjak. Gde je sve bilo suvo kao barut, naprečac nastane poplava, a Bede tada uživaju hodajući do kolena u vodi.

Sve device - trudne

- Prijatelju, možda je neobično što pitam, ali baš me zanima kako su to tvoje pretkinje device? - upitah snebivajući se, sa zebnjom da bih ga mogao povrediti delikatnim pitanjem.

- Bilo je to u pradavna vremena... Vladar Etiopije rešio je da, u znak prijateljstva, vladaru Egipta pošalje sedam devica na poklon. Putovale su preko Savakina i ovde su prenoćile, praćene obezbeđenjem evnuha. Egipćanin se radovao poklonu dok nije otkrio da je sve do jedna devica noseća. Umalo čuvarima nije odletela glava s ramena: nikako nisu uspevali da ubede vladara da ništa nisu skrivili.
- Ne dirajte naše čuvare - to su dobri i odani ljudi, rekoše dame vladaru - tokom noćenja na Savakinu posetilo nas je sedam duhova i od njih smo zatrudnele.

Abdul zapravo koristi reč đin, što je naziv za natprirodno stvorenje iz arapske mitologije nalik duhovima. Đini su ljudskom oku nevidljivi, sastavljeni su od bezdimne vatre, i imaju slobodnu volju - mogu biti dobrodušni i pomagati ljudima, a mogu biti zli i tad nalikuju hrišćanskim demonima. U Arabiji smatraju da oni došaptavaju budućnost vračarama. U Kuranu su pomenuti dvadeset devet puta, pa se čak navodi da je Muhamed poslat da bude prorok i njihovoj zajednici. Veruje se da đini ne vole da se mešaju s ljudima, ali da mogu da zaposednu čoveka. Smrtni su, pa svojim delima takođe treba da zasluže zagrobni život.

Tek, sedam đina sišlo je na zemlju da zavede i oplodi sedam devica, baš u Savakinu.

- Šta egipatski vladar sad da radi s njima i njihovom decom? Ne sme da uvredi etiopskog cara, svog prijatelja i saveznika. Odlučio je da trudnice pošalje tamo gde su zatrudnele - u Savakin. Egipćanin je bio galantan: čitavim karavanom im je poslao mnogo hrane i raznih potrepština. Svi mi, starosedeoci Savakina, njihovi smo potomci. Ovo mesto je poznato kao Sava Đin, što bi se moglo prevesti kao „to učiniše duhovi“.

Koliko su legende ovde još žive, shvatio sam kad je počeo da me ubeđuje kako su njegovi preci sve do pre stotinak godina bili poluduhovi. Tek u novijim generacijama drevna moć je iščezla. Njegov deda mu je pričao o precima s kožom od mesinga, dugih belih brada i kose koja je dopirala do zemlje. Bili su veliki puritanci, surovo su kažnjavali svakog koga uhvate u grehu.

- Ramzes Treći je u 10. veku pre nove ere razvio Savakin - kaže mi Abdul, svakom rečenicom preskačući po milenijum. Priča kako je car Solomon ovde slao kriminalce u neku vrstu otvorenog zatvora na kraju tada poznatog sveta, pa o vremenu od pre hiljadu godina, kad su Bede bile pravoslavci. Zatim govori o prihvatanju islama i kako je Savakin postao glavna luka preko koje su afrički muslimani putovali ka Meki. Nikakav vremeplov me ne bi proveo kroz istoriju kao što je to, u nekoliko rečenica, učinio Abdul.

- Borili smo se hrabro protiv Rimljana. Čitao sam „Asteriksa“, ostaviše mi stripove neki Francuzi, glavu bih dao da je on bio Beda. Borbeni, uporni i sposobni, u Evropi su Bede bile poznate kao - bezglavi ljudi sa očima i ustima na grudima! Tako su pisali Herodot i Plinije Stariji.

- U stara vremena napadali smo neprijatelje iz čučnja, s jednim kolenom na zemlji, uvlačeći glavu u ramena. Mora da je otuda došao taj opis - pojašnjava Abdul imitirajući čučanj i uvlačeći glavu.

- Mirno more - to znači Savakin - tvrdi Abdul, mada u mom vodiču piše da je ime dobio po tržnici, od arapske reči „suk“. - Trgovački putevi donosili su toliko bogatstva da se pripovedalo kako je vladar Savakina imao 365 žena - za svaki dan po jednu, dok bi prestupne godine voleo da jedan dan bude usamljen - priča Abdul, koji nema nijednu.

- Pa vladar je odradio posao i za nas, svoje naslednike - reče, zbijajući šalu na svoj račun.

Sećanje generacija

Nada se da će njegov bratanac, kojem je tek pet godina, nastaviti porodični posao i čuvati sećanje na generacije posvećenih čuvara.
- Fasade zgrada od prelepog koralnog kamena behu ukrašene vezovima ornamenata. Događalo se da umetnik posveti ceo život rezbarenju samo jednih savakinskih vrata - nižu se živopisne reči.

Pričinjava mi se kako kamenje započinje neobičan ples, ustaje iz šuta, otresa prašinu, vraća se u prelepa zdanja. Abdul nije ključar ostrva, on je ključar vremena od tri milenijuma i savakinskih đina, duhova koji još ovde žive, a kojima sa neba vlada car Solomon, kako piše u svetim knjigama.

Modernim brodovima su ove vode bile plitke, pa su Englezi odlučili da luku izmeste pedeset kilometara na sever. Tako su se završile tri hiljade burnih godina tokom kojih su bezbrojn

i karavani moćnih imperija Savakin zvali svojim domom, svojim spasom posle hiljada kilometara pustinje ili nemirnih mora.
Iz knjige Viktora Lazića „Dobre duše Sudana“

Viktor Lazić