U DOMU BURJATA I SLAVNIH KOZAKA: Posle više hiljada pređenih kilometara, zaustavio sam se da predahnem u neposrednoj blizini Azovskog mora...

April i proleće na Ruskom dalekom istoku znače pola metra snega umesto uobičajenih nekoliko metara. Kako sam vozio ka severu, tako su me smetovi snega sve više zasipali. U nekim delovima sveta globalno zagrevanje kao da donosi sve hladnije zime; tako su mi govorili Rusi koji, posebno u Vladivostoku, koji se nalazi na krajnjem jugu, ne pamte ovako hladan april.

Velika „maca“ pojela psa

Predeli kojima sam vozio zamrznutim planinskim putevima i stranputicama poznati su po povećoj populaciji sibirskih tigrova. Bakica, ispred čije kuće sam se zaustavio da predahnem, ispričala mi je kako je pre neku noć ispred praga zatekla tigrića kako spava... Velika maca, stara tek nešto više od godinu dana i „slatka kao šećer“, još je slađe pojela njenog psa. Otuda se ovde psi plaše da laju i nisu baš najbolji čuvari. Ne bi da privuku pažnju velikih mačaka.

Nešto dalje na severu bio sam gost plemena Nanajci. To je narod s manje od 15.000 ljudi koji živi samo na dalekom severoistoku Rusije i u Kini. Po religiji su animisti i slave zemlju, šume i gore. Posebno mesto u njihovoj veri zauzimaju medved i tigar. Po njihovim verovanjima, sve na svetu poseduje svoj duh koji slobodno luta svetom. Deca do dvanaeste godine nose nazive predmeta - sto, stolica, krov - kako bi, ako ih zli duh napadne, umesto u decu, udario u predmet. Prema vatri gaje ogromno poštovanje.

Pojavama iz prirode često daju ljudski oblik, tako je vatra jedna ćudljiva starica, tzv. Fadžja mama. Da je ne bi provocirali, deci je zabranjeno da je čačkaju. Muškarci takođe treba da budu oprezni kada joj prilaze da njenu ćud ne razdraže. Po obali još zamrznutog Amura ovaj narod je još pre više hiljada godina na kamenu izrezbario svoja osećanja i verovanja. Prastare gravure životinja, duhova i ukrasa okruženih beskrajnim belilom oduzimali su mi dah. Preko bogatih šuma Ruskog dalekog istoka vratio sam se u Sibir, u Republiku Burjatiju. Burjati su narod mongolskog porekla koji odvajkada živi na ovim prostorima.

Počasni gost

Predsednik jedne lokalne opštine, udaljene od svake civilizacije, pozvao me je da budem počasni gost u republičkom takmičenju burjatske borbe koja se organizuje baš u njihovom selu. Nekoliko stotina kilometara seoskih i šumskih puteva nisu me omeli i stigao sam do odredišta. Dočekala me je, kao počasnog gosta, grupa devojaka koje su u divnim nošnjama oko mog automobila izvele graciozan narodni ples.

Posle više hiljada pređenih kilometara, zaustavio sam se da predahnem u neposrednoj blizini Azovskog mora, koje kao veliki zaliv izranja iz ogromnog Crnog mora. Naslednici poznatih Kozaka obučeni u starinske kozačke nošnje, pozvaše me na čašicu, a zatim i flašicu votke. Vasilija Petrova sam upoznao slučajno. Videvši beogradsku registraciju, mislio je da sam Bugarin. Saznavši da sam iz Srbije, oduševljeno me je pozvao u svoj dom na deljenje, sabiranje, a ponajviše oduzimanje ruske votke.

Ima nešto fascinantno u divljini civilizovanih Kozaka. Oni su danas retka vrsta, ubijani i proganjani skoro čitavo stoleće. Razbežali su se Evropom posle revolucije, ali je većina pohvatana i posle Drugog svetskog rata predata Staljinu na nemilost. Milost je tada izbačena na neodređeno vreme iz rečnika ruskog, a i mnogih drugih evropskih jezika.

Simbol hrabrosti

Oni su postali simbol hrabrosti. Pre bi se moglo reći da su tvorci granica nego što su njihovi čuvari. Njima Rusija ima da zahvali za svoju veličinu, a Srbija na hiljadama dobrovoljaca u protekla dva veka. Kao zaseban narod, u suštini socijalna grupa i vojna armada, ove ljude krasila je jedna najjača osobina: bili su neustrašivi, kadri „na strašnom mestu postojati“, slobodoljubivi i neukrotivi.

Tražeći bojna polja postali su najveći svetski putnici i istraživači, ratujući od Poljske do Kine. Mnoge današnje velegrade, pa i prestonice, osnovali su Kozaci kao svoja utvrđenja. Nekada je bilo skoro tri miliona ovih ljudi, uvek spremnih da život daju za cara i slovenstvo. Zbog ovog prvog, a od strane komunista, većina je život i izgubila.

Spustio sam se do obala reke Don, do seoceta Staročerkasku, jednom od najpoznatijih uporišta Kozaka. Ogromne pravoslavne crkve, nekoliko muzeja i tipična ruska drvena arhitektura domova obasjale su ceo dan nekim davno prošlim vremenima. Namrgođena lica potomaka Kozaka činila su mi se kao odrazi njihovih predaka.

Čehovljev dom

Taganrog je grad na obali Azovskog mora u kome je rođen Čehov. Ceo svet zbog toga slavi ovo mesto. Kustoskinja koju sam zatekao na izlazu, ćerka slavnog Kozaka, obradovala se Srbinu. Nije ju mrzelo da otvori vrata trošnog Čehovljevog doma i da me posle radnog vremena provede po skromnim odajama koje su roditelji slavnog pisca uzimali pod kiriju. Zatim je pozvala kolege u drugim Čehovljevim muzejima moleći ih da ne idu kući dok mi ih ne pokažu. Sve besplatno i kao da im je u goste došao najdraži gost. Tako sam imao čast da se prošetam i Čehovljevom gimnazijom, sedeo sam u zadnjoj klupi s leve strane do prozora, upravo na mestu na kome je mladi Čehov verovatno već maštao o svojim junacima. Ušao sam i u radnju njegovog oca, ostavljenu u autentičnom obliku kakva je bila za Čehovljeva života, u kojoj je taj vrli klinac pomagao roditeljima. Imao je lep glas, pa je sve do jedanaest uveče morao da peva ne bi li zabavljao pijane goste, navodeći ih da kupe što više vina i votke. Na kraju života, prilično usamljen, razveden, Čehov se vratio ovde i u dušama sugrađana pronašao sabraću i prijatelje. Većina sredina obično čeka da zemljak svetskog značaja legne tri metra ispod zemlje, kako bi mu tek onda ukazali počast. Taganrog je izuzetak.

"Figaro" usred šume

Videvši moj dom - „ladu nivu“ i slušajući priču o mom putešestviju do dalekog Vladivostoka i nazad, kustoskinja je odlučila da me pozove u svoju kuću na ručak i kupanje. Došao je i njen suprug. „Srbi su braća, uvek su dobrodošli“, rekao mi je s vrata. Otpratili su me uz pakete hrane i reči da sad znam gde su i da ne biram doba dana ili noći i da zakucam na njihova vrata...

Ima nečeg pomalo anahronog u tom gostoprimstvu, u toj ljubavi prema braći Slovenima, u prostranosti beskrajnih oranica na koje se nadovezuju beskrajne tajge i tundre. Možda anahrono, ali me usrećuje, romantičarsko, duše velike kao prostranstva i britke kao kozačka sablja. Može svet da ide kud hoće, njihove duše ostaju uz reku Don i Azovsko more, neustrašive u borbi kao i u životu.

U vožnju po okolnom blatu, snegu i brdima - a ovde se prvi maj uvek dočekuje uz sneg - krenuo sam s novostečenim prijateljem. Usred šume iz sveg grla pustio je glas i zapevao „Figaro“. On je profesionalni operski pevač, završio je studije pevanja u Milanu! Možda je Srbija velika tajna, ali je Rusija u tom slučaju svakako još veća.

Viktor Lazić