ĐORĐE PETROVIĆ TRAŽIO DA NE IDE NA SVETSKO PRVENSTVO! Srbin doveo Albance do ludila, pa povukao ŠOK potez o kom bruji planeta: Isplivali svi detalji!

Đorđe Petrović danima je centralna tema srpskih, ali i evropskih i svetskih medija.

Čelsi će igrati u grupi sa brazilskim Flamengom, Esperansom iz Tunisa i LAFC iz Los Anđelesa, a trener Enco Mareska nije uvrstio srpskog golmana u sastav koji je krenuo put Sjedinjenih Američkih Država.

Mnogi su mislili da je upravo Mareska doneo tu odluku, ali je britanski novinar Met Lo, u svom tekstu na tamošnjem "Telegrafu", otkrio sve detalje. Naime, Đorđe Petrović je sam tražio da ne ide na Svetsko klupsko prvenstvo i to zato što želi da se fokusira na transfer i promeni sredinu!

Petrović je posle sezone na pozajmici u Strazburu, gde je impresionirao, tražio od nadležnih na Stamford Bridžu da mu garantuju mesto prvog čuvara mreže, a kako ovi to nisu mogli, obe strane složile su se da junak nedavnog meča "orlova" u Tirani pokuša da pronađe novi klub.

Veliki problem mogla bi da bude cena - Čelsi za Petrovića traži 30.000.000 evra, ali zainteresovanih klubova ima. Strazbur bi ga želeo ponovo u svojim redovima, Monako i Lids su pokazali interesovanje, ali deluje da je za sada najkonkretniji Galatasaraj. Osim transfera, u opticaju je i pozajmica, ali i ostanak u Čelsiju.

- Ukoliko ne uspe da pronađe novi klub i trajni odlazak iz Čelsija u neki od klubova što bi mu garantovali minutažu, Đorđe Petrović će se pridružiti treninzima Čelsija i priprema za iduću sezonu - piše u tekstu "Telegrafa".

Podsetimo, prvi golman Plavaca u protekloj sezoni bio je Robert Sančez, dok je Filip Jorgensen branio u Ligi konferencije. Pored njih dvojice, na SP za klubove ide mladi dvometraš Majk Penders, Belgijanac kog smatraju jednim od najtalentovanijih čuvara mreže u Evropi.

Kakva će na kraju biti sudbina Đorđa Petrovića ostaje da se vidi...

Ko je najzaslužniji za uspon Đorđa Petrovića?

Znate li ko je najzaslužniji za to što je Đorđe Petrović postao golman svetske klase? 

Po završetku meča protiv Albanije, Petrović nije krio oduševljenje zbog svoje partije, ali je žalio jer Srbija nije pobedila.

- Izuzetno teška utakmica, dosta duela, dugih lopti.. Pretežno smo kontrolisali utakmicu kroz posed, imali smo šanse. Albanija je uspela da ne primi gol - počeo je priču Petrović, pa mu je novinar RTS-a mu je rekao kako mu je Oliver Kovačević poslao poruku da će odbraniti jedanaesterac.

- Neverovatno! On me poznaje najbolje, tako da, hvala mu na tome, doneo je sreću - dodao je on.

Dakle, Oliver Kovačević je neko ko najbolje poznaje Đorđa Petrovića, a njegova priča je zaista filmska.

U pitanju je bivši čuvar mreže, a sada trener golmana u Čukaričkom i čovek koji je najzaslužniji zbog toga što je Đorđe Petrović stigao do reprezentacije. Pored Petrovića, Oliver Kovačević je zaslužan i za napredak Lazara Kaličanina koji je trenutno takođe sa "A" selekcijom Srbije.

Oliver Kovačević prošle godine je dao intervju za Kurir gde je govorio o svojoj karijeri, a vi njegovu životnu priču možete pročitati u nastavku teksta.

Životna priča Olivera Kovačevića

Fudbalski klub Čukarički važi za pravu fabriku kvalitetnih golmana. Poslednji u nizu koji su sa Banovog brda, specifičnim radom i sistemom koji se maksimalno poštuje, stigli do velike scene bili su Đorđe Petrović i Novak Mićović. Ipak, daleko od toga da su samo oni zablistali, već je Čukarički i pre, ali i posle njih imao sigurnost na golu, kako u seniorskom timu, tako i u mlađim kategorijama.

Jedan od najzaslužnijih što je Banovo brdo postalo sinonim za čuvare mreže je trener golmana Čukaričkog Oliver Kovačević. On je zadužen za sve golmane u klubu, a njegova karijera, kako na terenu, tako i van njega, ali i sama životna priča, mogu poslužiti kao odličan primer svima.

Od rada sa Vladimirom Bearom, preko prelaska iz splitskog Hajduka u Rad zbog rata u Jugoslaviji, brojnih pozajmica i anegodta sa malih terena, osvajanja Kupa sa Železnikom, odlaska na Mundijal 2006. godine, pa sve do trenera golmana Čukaričkog, Kovačević je prošao kroz "sito i rešeto". U razgovoru za Kurir, otvorio je dušu i pričao o mnogim zanimljivim temama.

Još prošle godine Kovačević je najavio da bi Lazar Kaličanin mogao da zablista...

- Lazar Kaličanin je u ovom trenutku atraktivan zato što je najnoviji produkt naše škole, tu su Čarapić koji je već treće pripreme s prvim timom i Kandić, oni su bukvalno odrasli u Čukaričkom. Pamtim ih kao decu koja su imala osam, devet godina, eto sada su pod ugovorom i drago mi je što su oni dva od tri golmana koja su bila na Evropskom prvenstvu za igrače do 17 godina i predstavljali su Srbiju tamo. Voleo bih da pohvalim i trenere koji su radili sa njima u tom periodu, Borisa Marijanovića i Gorana Čokorila, koji su moji saradnici kada je u pitanju rad sa golmanima u klubu. Sve funkcioniše odlično i nadam se da će se tako i nastaviti - govorio je on na pripremama Čukaričkog prošlog leta.

Škola golmana Čukaričkog je u prvi plan iskočila transferima Đorđa Petrovića i Novaka Mićovića. Da li je njihova priča od samog početka bila blistava?

- Nije bila od početka blistava. Pored Đorđa Petrovića bio je tu i Novak Mićović, svi su oni imali sličan put. Kada su bili u omladincima izlazno godište mi smo ih slali da brane seniorski fudbal, da se privikavaju. Golmani u jednom trenutku moraju da idu na kaljenje i da prođu kroz što više primljenih golova, što više grešaka... To je neki normalan put i mi ćemo se toga držati uvek. Imamo jasan plan kad su u pitanju golmani, uz zahvalnost kluba koji mi je pružio maksimalnu podršku. Zajedničkim delovanjem postali smo prepoznatljivi po toj nekoj golmanskoj školi.

Koliko mlađim golmanima znači primer Đorđa Petrovića?

- Sigurno da znači! Lazar Kaličanin već šest godina radi sa nama, radio je i sa Petrovićem kada je bio klinac, ja mislim kadet. Svi su bili u istom košu u tom nekom trenutku. Svi znaju njegov razvojni put i kako je on išao. Meni je kao njegovom bivšem treneru satisfakcija kada golman dođe do tog nekog nivoa. To znači da je sve što smo radili bio ispravan put i ja sa tog puta neću odustajati.

Vaša golmanska karijera je takođe nešto što se pamti. Na samom početku ste zbog rata u Jugoslaviji morali da napustite Split i dođete u Beograd, kako se sećate tog perioda?

- Uticala je situacija koja je u tom trenutku bila u državi, ja sam sa porodicom morao da napustim Split. Ja sam prošao Hajdukovu školu, ali ujak mi je pokojni preneo tu neku ljubav i simpatije prema FK Rad gde sam stigao po dolasku u Beograd. Ja sam neko ko je išao korak po korak, iz sezone u sezonu sam menjao rangove, krenuo iz Prve beogradske lige, pa sve dok nisam stigao do, tada je to bila Prva liga. Na kraju se rad i upornost isplate, kad tad sve dođe na svoje. Ja sam tek sa 30 godina dobio poziv u reprezentaciju, ali uvek sam verovao u to što radim, bio sam uporan i na kraju se isplatilo.

Vi ste bili na pozajmicama, Petrović i Mićović kao poslednji primeri takođe... Da li zbog svega toga lakše objasnite mladom golmanu da je "kaljenje" korak unapred u karijeri za njega?

- Sam primer Đorđa Petrovića, Novaka Mićovića i Lazara Kaličanina koji su išli na pozajmice to je sastavni deo karijere. Ne može se iz osnovne škole na fakultet... Ja znam da bi svi sve hteli na brzinu i preko noći, ali to nije baš tako. Kada nešto propustiš, uvek te negde sačeka. Mora sve da se prođe, i greške i golovi... Ponekad klinci žure, roditelji su nestrpljivi... Ali mi u klubu nemamo problema sa tim jer imamo primer golmana koji su sve to prošli, pa je svima jasno da je bolje tako i da drugačije neće biti.

Sećate li se nekih anegdota sa pozajmica i tih "malih" terena?

- Mnogo je anegdota, ostaje neka žal kada pričam sa kolegama, mnogo je drugačije bilo nego sada... I Prva beogradska liga i Zona... Bilo je boljih igrača, pune su bile tribine, nivo fudbala je bio na daleko višem nivou. Bio je teških poraza, sećam se kada sam bio u Dorćolu, Prva beogradska liga, igrali smo protiv Mladosti u Umčarima koji su bili jaki kao crna zemlja, pojačani Ušketom Vučićevićem, Korakom... Imali smo neke ekstra premije, ali smo izgubili u 90. minutu... Sećam se utakmice u Vrčinu gde mi je golman dao gol glavom u 90. minutu... Ali sve to mora da se prođe.

Koliki je uticaj na vašu karijeru imao Vladimir Beara?

- Ogroman uticaj! Na moju igračku i trenersku karijeru! Njegovo razmišljanje, način rada, komunikacija... To je nešto što sam upamtio kao klinac i dosta stvari kada je u pitanju moj rad vežem za taj neki period kada sam učio od najboljeg. Imao sam privilegiju u životu i čast što sam učio od najboljeg.

Dugo vremena ste proveli u Milicionaru, kako se sećate tog perioda?

- Pet godina sam bio u Milicionaru, od Srpske lige kada sam došao, pa do gašenja. Sve najlepše mogu da kažem o tom klubu. Tu se dosta nas kalilo, Nenad Lalatović, Milivoje Ćirković, ja... Da ne nabrajam sva ta imena... Tada je bilo normalno da se ide na pozajmicu i klubovi su pratili igrače kada ih pošalju. Ti si morao da budeš ubedljivo najbolji u toj sredini da bi se vratio u svoj matični klub. Sada mi neke stvari nisu jasne, možda sam po nekim pitanjima staromodan, ali ja golmane koji idu na pozajmicu i dalje pratim i gledam. Oni i treniraju sa nama bez obzira što su na pozajmici. Uvek imamo pod kontrolom sve.

Zatim je usledio Železnik gde ste osvojili Kup, ali je usledilo gašenje kluba. Kako je sve to uticalo na vas?

- Uzmete Kup, sutradan se ugasi klub. To je ozbiljan šok! Ali to je bio sjajan period, ozbiljna ekipa. Klub koji je bio na neverovatnom nivou i organizacijski i finansijski, retko koji klub je dogovore sa igračima ispoštovao u dan. Naše je bilo samo da treniramo i igramo. Četiri godine proveo sam u Železniku i gomila sjajnih i kvalitetnih igrača izašlo je iz tog kluba. Imao sam sreću kroz karijeru da sam bio u tim nekim stabilnim klubovima kao što su Milicionar i Železnik. I stvarno, najlepše uspomene, drugarstva za ceo život... Sve se to dešavalo u tom periodu.

Da li ste dobili neko logično objašnjenje za gašenje kluba?

- Ni dan danas mi nije jasno! Uzeli smo Kup, ja sam sutradan imao okupljanje sa reprezentacijom, igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Italije u Torontu. Tada sam saznao i bio sam u šoku! U jednom trenutku radujete se osvajanju Kupa, izlasku u Evropu, a sutradan - ugašena cela priča... Postojale su razne spekulacije, ali ni dan danas ne znam pravi razlog. Ništa nije nagoveštavalo to cele sezone, tako da mi je to ostalo večna misterija.

Došli smo do reprezentacije. Bili ste deo tima na Svetskom prvenstvu 2006. godine koje se završilo deaklom. Šta je uticalo na rezultate? Da li je odluka tadašnjeg selektora Ilije Petkovića da u tim uvrsti sina Dušana pokvarila atmosferu?

- U kvalifikacijama imali smo gol razliku 10:1. Atmosfera je bila takva da se nije desilo da jedan igrač sam pije kafu! Uvek je bilo pet, šest, sedam ljudi za stolom... Stvarno je bila sjajna atmosfera. Ali kada je prošlo sve shvatio sam da je jedino rezultat merilo svega. Rezultat je nas držao na okupu, ali kad su počele same pripreme za Svetsko prvenstvo u vazduhu se osećalo da to nije to. Vodilo se dosta računa ko je šta izjavio u novinama, zašto je neko izašao na bilbordu, a neko drugi nije... Neke stvari koje meni kao nekom ko je bio sa strane, nisam bio ni neka zvezda u toj selekciji niti bilo šta, ali sam analizirao celu tu situaciju koja se dešavala... Mislim da pozivanje Dušana Petkovića nije toliko uticalo. Proradile su neke sujete, kao i na svim velikim takmičenjima neke naše slabe tačke su izašle na videlo. Zašto jedan igra, a drugi ne, loša atmosfera na treningu... Od situacije da živite da odete na Svetsko prvenstvo, dođete u situaciju da jedva čekate da se vratite. Nažalost, taj trend se nastavio i kasnije... Jednostavno to smo mi, zašto je to tako, to su neke dublje analize... Ali mi je čast i zadovoljstvo bilo što mi je odlazak na Mundijal bila kruna nečega što sam kao dete sanjao i maštao, a na kraju isključivo svojim radom zaslužio. To mi je satisfakcija i naravno da sam ponosan! Sa druge strane, taj rezultat, atmosfera... Ostaje velika žal zbog toga!

Sigurno je bilo i lepih anegdota iz nacionalnog tima. Sećate li se neke?

- Jedno vreme su me zvali zlatna klupa reprezentacije, ali jednostavno u tom trenutku Jevrić je branio fantastično i imao je moju punu podršku. Bili smo zdrava konkurencija, nije bilo sujete među nama. Uvek je imao moju podršku i s te neke strane je bilo bolje što je tako. On je bio koncentrisan, nije se bavio nekim drugim stvarima jer je znao da sam tu šta god da treba. Nažalost, samo tri puta sam branio, ali u najlepšem sećanju mi ostaje debi za reprezentaciju gde sam pružio odličnu partiju. Možda je moglo više ali Bože moj...

Deluje da Srbija nikada nije imala više kvalitetnih golmana. Šta vi mislite o tome?

- Sada smo došli u situaciju da više ne pričamo da su golmani problem srpskog fudbala nego neke druge stvari. Rajković, Milinković-Savić i Petrović pozvani su na Euro, tu je i Svilar koji je svojim odbranama u Romi pokazao klasu i kvalitet, videćemo u narednom periodu šta će se dešavati sa njim i njegovom situacijom.

Zbog čega na Evropskom šampionatu nisu napravili bolji rezultat?

- Mislim da nismo izvukli pouke iz Katara gde smo delovali poprilično loše. Opet smo se zadovoljili odlaskom, pa ako prođemo grupu prođemo... Nisu ni Slovenija ni Danska neke reprezentacije koje su bile bauk... Šta su pravi razlozi, da li je selektor trebao ovako ili onako... Najlakše je nama sada da pričamo... Mislim da oni koji su bili tamo sigurno znaju šta je bio problem, a mi sa ove strane možemo da nagađamo i pravimo se pametni. U Srbiji kao i uvek svi smatraju da mogu da budu selektori. Prave razloge ćemo možda otkriti tek u budućnosti.

Da se vratimo na vašu karijeru, bar inostrani deo. Deluje da je moglo daleko bolje, zbog čega nije bilo tako?

- Splet nekih čudnih okolnosti... Otišao sam u Tursku, dogovorio se sve, propao mi je transfer poslednji dan prelaznog roka. Vratio sam se, otišao u CSKA Sofiju, bio sam jedini igrač u ligi koji je otišao na Svetsko prvenstvo. Vratio sam se sa Mundijala, oni su me stavili na tribine i rekli kasnio si s pripremama. Pa nisam bio na radničkim sportskim igrama, nego na Svetskom prvenstvu... Onda odlazak na Kipar gde mi opet poslednji dan prelaznog roka propada transfer... Tako je, kako je, to je davno zaboravljena priča... Na kraju sam zadovoljan jer je činjenica da sam uradio sve sam, nisam imao nikakva leđa, ni menadžere... To mi daje satisfakciju i sada nemam nikakvu obavezu ni prema kome... Fokusiran sam isključivo na svoj klub i rad!

Da li je teže biti golman ili trener?

- Teže je biti trener golmana, definitivno! Pod broj jedan, moraš da si psiholog! Ja sam u klubu zadužen za sve golmane. Imam 35 golmana i 35 različitih glava! Ovaj se zaljubio, onaj se nije zaljubio, jedni su deca, drugi odrasli... Mora sve to da se drži pod kontrolom i ponekad donosite odluke, to su nekada rezovi... Kako vreme prolazi i imate više iskustva sve ste sigurniji u te neke odluke i formirate taj neki svoj put kojim idete i ne osvrćete se na neke priče. Neke stvari su urađene svesno, kao prošle sezone. Imali smo dva transfera u godinu dana, a Kaličanina smo morali da sačekamo da nadođe, pa smo imali dva iskusna golmana koji su odradili svoju sezonu i oni više nisu tu. To je bila situacija gde ni mi nismo očekivali da ćemo napraviti dva transfera u godinu dana u inostranstvo i napraviti jednu rupu... Uvek imamo plan za nekih pet godina... Ove sezone očekujem da će i Mirković i Kaličanin imati svoju minutažu i taj put i pravac kojim idu golmani u Čukaričkom će se nastaviti. Kažem, teže mi je kao treneru nego kao igraču, donosite odluke i utičete na nečije karijere, tako da mora da ste spremni na to!

Za kraj, imate li neku poruku za golmane, kako one koji počinju karijere, tako i one iskusne?

- Bitno je da rade i budu strpljivi. Takođe, da budu svoji! Ponekad se do nekih visina dolazi zaobilaznim putem. Moraju da veruju u ono što rade i imaju fokus na teren. Tako je zagarantovano da se napravi nešto! Danas je dostupno sve, klinci skidaju raznorazne golmane, to rade i treneri... Bitno je da budete svoji, potrebno je vreme, ali kad stignete do nekog cilja, sve te muke ostanu u lepom sećanju - zaključio je Oliver Kovačević.

 BONUS VIDEO: