"POKAZAO SAM TRI PRSTA U CENTRU USTAŠKOG POKRETA" Milan Gurović u emisiji "Neispričano" otkriva: Na zidu slika Ante Pavelića - na mojoj ruci Čiča Draža!

 "Ja sam svoju zakletvu kralju i otadžbini dao. Tu zakletvu nisam pogazio, niti ću ikada", reči su generala Kraljevske vojske u otodžbini Dragoljuba Draže Mihajlovića.  A on... On je svoju zakletvu dao generalu Draži da se nikada neće odreći. Ostao je lojalan sebi i svojim idealima čak i kada su mu rekli da će mu uništiti karijeru, zahvaljujući kojoj je izašao iz zemlje gde nije imao ništa osim bezuslovne ljubavi porodice i podrške navijača.

Milanova karijera je obojena zlatom, srebrom, bronzom, ali i kritikama ne samo domaće javnosti, već i regionalne javnosti, pretili su mu samo zbog te jedne slike koju nosi na svojoj ruci da će mu uništiti karijeru, da nećete moći da pređete granicu.

Milan je odrastao u Novom Sadu, u jednoj radničkoj porodici punoj ljubavi i podrške.

- Ja sam rođeni Novosađanin, znači poreklom iz Trebinja, pošto je otac došao 1972. godine u Novi Sad. I brat i ja smo se rodili, ja 1975., brat, 1977. godine u Novom Sadu, porodilište Betanija. I moje odrastanje počinje na Detelinari, to je deo grada u Novom Sadu. Prvi neki susret sa košarkom datira možda sa nekih 12 godina, kada sam slučajno pogledao neku utakmicu, pošto otac je uvek gledao neki boks ili ne znam šta. Otac je bio bokser, ali ostali sportovi ga nisu baš zanimali, više politika. Jedno veče zaspao i ostavio TV onako upaljen. Tad su bili ono crno-beli televizori i to je neki moj prvi kontakt sa košarkom gde sam ja rekao sa 12 godina mami da me upiše negde da bih voleo da igram. Onako, ljubav na prvi pogled - započeo je Gurović.

Već na kraju osnovne škole Milan počinje zbog treninga da beži sa časova. Detinjstvo nije bilo problematično u smislu kršenja zakona ili nekih poroka. Bilo je problematično jedino, jer je on želelo isključivo i samo da se bavi košarkom:

- Poroci nisu postojali, niti postoje ni dan danas, ni jedan porok koji možda se nazove porok. Iako ljudi mene doživljavaju kao nekog manijaka, nasilnika i probisveta, ja to ništa od toga nisam. Čak naprotiv, živim sportski život, svaki dan treniram, bavim se tim. To bežanje datira, kad sam krenuo u prvi razred srednje, zato što je košarka bila i ostaće moja ljubav večna, pored moje familije naravno i dece. Ja sam morao da bežim iz škole. Danas postoji mogućnost da ideš vanredno u školu i da polažeš. U moje vreme to nije bilo i ja sam bio primoran da odem, ali jednostavno ja ne znam da li bi bio živ da nisam, da sam išao u školu, a da nisam uspeo u košarci, verovatno ne bismo danas pričali. Tolika ljubav je postojala i postoji i dalje.

Ta ljubav se ubrzo pretočila i u profesionalne ugovore.

- Počeo sam sa 12 godina se bavim košarkom. To je neki pionirski uzrast bio. I posle tri godine kad sam napunio 15, što je danas nezamislivo, već sam bio otprilike na ovoj visini od 205 centimetara. Iako moji roditelji nisu visoki ljudi, normalne su visine. Brat je 2 metra, ja sam 205 cm. Sa nekih 15 godina sam ušao u prvi tim Nafta, Gazprometa ili Nap tadašnjih koji je igrao u Staroj Jugoslaviji drugu ligu, saveznu koja je bila pandan sada, ABA 1.

 - I čak sam od tada, posle dva meseca počeo da se skidam za prvi tim, da igram utakmice, puštali su me. Imao sam stipendiju reda veličina, ako je moja majka imala tada 300 nemačkih maraka, ja sam imao dva puta više od nje. Tad sam već zarađivao više od majke svoje. I naravno, da sam pomagao sa 15 godina roditeljima. Ostavim sebi nešto malo, ali uglavnom sam majci davao sve.

Gurovićeve dečije i tinejdžerske potrebe bile minimalne, da je sve bilo svedeno na sport i na loptu.

- Ja sam tip koji se ne libi da kaže isto zato me neko i voli, neko me ne voli. Ovi što me ne vole, reći će da sam glup što to javno govorim. Mene ne zanima ko šta priča, ne čitam komentare drugih ljudi i ne zanimaju me. Mi smo kao klinci išli u druge delove grada, sa nekih 14-15 godina dokazivali se pesnicama i to je donekle očvrstilo moj taj neki karakter, da mi pomogne da pronađem neki svoj put u košarci, a ujedno i da vidim i da spoznam neke stvari. Bar mojih 10 drugara je u Carstvu Nebeskom, što od pištolja, što od droge itd. Košarka je bila moj izlaz u svet. Znači ta ljubav prema košarci je prevladala ono negativno.

1992. godine Gurović imate 17 godina u tadašnjoj državi koju pamtit kao skladnu, bukti građanski rat. Tada prvi put napušta granice svoje zemlje i odlazi u beli svet, maloletan i sam. 

- Igrao sam neku prijateljsku utakmicu za taj NAP, moj klub, i sećam se koji juče neki menadžer je bio Dimitris Maras se zvao, on je bio student tada u Novom Sadu i pričao je srpski, a pošto ja tada nisam znao ni jedan jezik, on mi je prišao i pitao me da li bi voleo da odem u Grčku i slagao me, prvo mi je rekao za Olimpijakos, kao da se interesuje za mene i naravno ko nije čuo za Olimpijakos, gde sam mu ja rekao, naravno, da želim da idem, ali moram prvo pitati mamu. Otišli smo kući kod mojih roditelja i majka je rekla, bolje da se latim knjig, kakva Grčka. Tako da sam ja prespavao tu noć, iako nisam spavao jer sam želeo da odem, i onda se majka ujutru kad se probudila ipak predomislila i nije se pokajala. Na kraju se ispostavilo da je donela pravu odluku, da me pusti. Sad, da li je ona bila žena luda ili hrabra, mislim da je bila hrabra. Da dete pustiš, u naše vreme je bilo mobilnih telefona, nemaš konekciju, ne znaš gde putuješ, ne znaš jezik, nemam para, znači pušta me negde gde ne zna ni ona gde idem. 

Milan stiče ne samo poslovne, već i prijateljske kontakte u novom Grčkom klubu koji mu je čak i obezbedio da završi srednju školu koju je napustio da bi se bavio košarkom.

- Posle šest godina,1998. godine, kupuje me Barselona. Tamo provodim dve godine, osvajamo Eurocup i prvenstvo Španije, Aleksandar Đorđević saigrač i provodimo dve prelepe sezone, uspešno.

Gurović postaje jedan od ljubimaca navijača, zbog tog prilično neposrednog kontakta. Jedan je od retkih igrača koji pokazuje i pozitivne i negativne emocije u komunikaciji sa navijačima, ispričao je i kako je to funkcionisalo sa Špancima:

- U Španiji ja nisam imao problema. Uglavnom su me voleli svi tamo. Nisam imao problema dok nisam došao u Srbiju, to jest u Partizan pa posle u Zvezdu, gde se mi stalno delimo na ove, one i tako dalje. E onda sam ja pokazao malo i taj neki gadniji deo mene. Nije to gadnije, nego jednostavno to je moj podbradni mehanizam od negativnog uticaja sa strane. Znate, ja sam dobar čovek. Kad vam je puls 200, kad imate manjak kiseonika u telu, jednostavno dolazi do umora, onda slušate desetine hiljada ljudi kako vam vređa majku, oca i tako dalje. Nemožeš baš da ostaneš imun, ali to godinama prevaziđeš. I kad sam imao 30 i sad sa 50 nije isto. I sad kad odem na utakmice, navijači Partizana isto to pevaju, ali sad onako drugačije to doživljam.

Navijači Zvezde ga pamte po rečenici koju su uzvikivali "ti si Zvezdin Četnik Milan". Dobio je i nadimak "Čiča", tako su zvali i generala Dragoljuba Dražu Mihailovića, koji je obeležio ne samo čitavu karijeru, već i čitav život i biografiju

Milan 2002. godine, u Španiji donosi odluku da istetovira Dražu Mihailovića. To je između pada Miloševića, ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. država je doslovno na kolenima, završili su se svi građanski ratovi, potpisao se Kumanovski sporazum na Kosovu, zemlja je u tranziciji, Beograd, Novi Sad, svi veći gradovi u tom trenutku su puni izbeglica, kako iz krajine, tako sa Kosmeta. Sportisti su negde jedini nacionalni heroji u tom trenutku.  

 - Moji su poreklom iz Trebinja. Hercegovina je poznata po srpskim junacima. Pričamo o istočnom delu Hercegovine. I po uporištu 

Četnici su pravi srpski rodoljubi bili. Ja ne vidim zašto se stvara neka slika o tim ljudima. U svakoj vojsci naravno je bilo izuzetaka, koji su pravili neke loše stvari, ali ako pričamo o Četnicima, to je bila regularna kraljeva vojska u otačbini, počevši od Jovana Deroka. Ja sam imao tada 26 godina, tetovaža je moj lični izbor i ja se osećam jako dobro sa tom tetovažom. Verovatno ima dosta ljudi koji to ne vole, ali to je njihov problem. Ja uopšte nemam problem da stave Tita ili Partizane neke i tako dalje. Uopšte ne ulazim u to. Ja imam dosta prijatelja i Hrvata i Bosanaca kojima to nije smetalo. Znači, ne možeš ti nekom da kažeš šta da radi ako on to ne želi - kaže Gurović i dodaje:

- Hrvatska i Bosna i Hercegovina mi nisu zabranile da igram, iz moje bezbednosti ja nisam išao u te dve pomenute zemlje, jer su tražili da pokrijem tetovažu Draže Mihailovića, gde ja nisam hteo, ja da sam hteo da ga stavim na grudi, da se ne vidi, ja bi to uradio. Ne bi ga stavljao na ruku. I sad tu čarapu nisam hteo da stavljam, koja je onda poenta moje tetovaže? Ja sam tip koji voli da svi vide ono što uradim. a ne da se krijem, zato što čvrsto stojim na zemlji, čvrsto stojim na nogama i jednostavno verujem u sebe više nego mnogi drugi. Iz tog razloga sam propustio dve tri utakmice na području Hrvatske. Bio sam u Širokom Brijegu. Široki Brijeg je istočna, zapadna Hercegovina i centar ustaškog pokreta iz 1941.

Gurović je ipak doživeo neočekivano gostoprimstvo i poštovanje. Njegovo prisustvo, čak i sa obeležjima Crvene zvezde i otvorenim nacionalnim simbolima, naišlo je na ljudsku toplinu tamo gde su mnogi mislili da je to nemoguće.

- Pošto svi misle da ja ne smem da idem. Konkretno, moj prijatelj veliki, Ikoli Janović iz Zagreba, koji je poreklom iz Širokog. Bio je tu pokojni Dejan Milojević, bio je Andrija Žižić i Kolijanović i moja malenkost. Kada je došao momenat da se rastanemo, kaže meni Iko, kaže, slušaj, ako te nekad put nanese u Hercegovinu, u Široki, ti si moj gost, znaš. I tako je bilo. Ja sam bio pomoć treneru u Crvenoj zvezdi, slagaću vas da li 14. na 15. u godinu. I tada, u tom momentu, Široki Brijeg igra ABA ligu prvu i odlazimo tamo i mi u zvezdinim majicama ulazimo u restoran gde stoji slika Ante Pavelića, Ustaškog poglavnika i generala Ante Gotovine. Unutra je bilo oko 200-300 ljudi, uglavnom HVO ljudi, navijači koji čak i nose naziv škripari, po Ustaškoj gervi nakon 1945. godine. Kada je bilo vreme da se vratimo nazad, stričevi i ujaci od mog druga, koji su svi bili u HVO, žele da se slikaju sa mnom i prilaze me i govore mi "svaka ti čast da si smeo da dođeš kod nas i imaš veliko poštovanje od nas ovde". Slikali su se ljudi sa mnom, ja sam pokazao tri prsta i oni su pokazali iz nekog znaka poštovanja prema meni.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 9 za korisnike SBB EON, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Kurir.rs