GLEDALI KAKO IM UBIJA MAJKU, PA IH USVOJILI RODITELJI UBICE! Direktorka Centra za socijalni rad otkrila šta se potom desilo s decom - STRAŠNA PRIČA IZ SRBIJE

Ubistva u porodici, na veliku žalost, sve su češća pojava, a statistički podaci o ovoj temi su zastrašujući. Direktorka Centra za socijalni rad u Jagodini, Biserka Jakovljević, govorila je o svom višegodišnjem iskustvu i postupanju socijalnih radnika u slučajevima ubistva u porodici koje posmatraju najmlađi članovi te zajednice.

- Pre mnogo godina radila sam na slučaju porodičnog ubistva u kojem je muž ubio ženu na očigled njihovo dvoje maloletne dece. Interesantno je da u toj zajednici ranije nisu zabeležene prijave nasilja u porodici. Mene su kontaktirali iz Centra za socijalni rad u kojem sam radila u to vreme, nakon što su primili prijavu od policije, da se dogodilo porodično nasilje pred decom. Otac i majka su se posvađali, on je vikao na nju i udarao je pred decom. na kraju je uzeo kuhinjski nož kojim ju je jurio po kući, oko stola, po sobama. Na kraju, kada ju je sustigao, ubo je u stomak. Ono što sam ja saznala jeste da se ta nesrećna žena istinski borila za život, dugo je bežala od svog dželata. Svuda po kući je bilo razbacanog nameštaja. Deca, koja su uz vriske i molbe upućene ocu da prestane, posmatrala ceo događaj otrčala su kod komšija. Oni su kontaktirali policiju i hitnu pomoć, a oni su po protokolu pozvali CZSR - objašnjava Biserka.

Čvrsto zagrljeni, brat i sestra su čekali informaciju o mami

Kako priča sagovornica, pre njenog dolaska, lekari iz dežurne ekipe hitne pomoći, na nosilima su prevezli napadnutu majku i na sve načine pokušali da joj se izbore za život. Međutim, kada je stigla na lice mesta, inspektor zadužen za taj slučaj saopštio joj je da je nesrećna žena podlegla povredama koje joj je naneo muž i preminula.

- Kada sam stigla na lice mesta, videla sam dečaka i devojčicu kako sede na krevetu jedno pored drugog, čvrsto zagrljeni. Oni su u tom trenutku bili peti i šesti razred osnovne škole. Izgledali su prestravljeno, ali su bili vrlo svesni celokupne situacije. Njih je samo zanimalo šta se dešava sa majkom, pitali su me da li je živa - objašnjava Jakovljevićeva.

"Najmučnija situacija u celoj karijeri"

Žena sa bogatim radnim iskustvom, koje stiče više od 20 godina, Biserka Jakovljević, ističe da joj je ova situacija bila najmučnija u celoj karijeri. Nije znala kako da se izbori sa činjenicom da iz etičkih i emotivnih razloga, za njihovu dobrobit, treba da slaže decu za koju je u tom trenutku zadužena. Morala je da glumi da nije došlo do porodičnog ubistva.

- Znala sam da je preminula, neposredno pre toga me je inspektor obavestio o tome. I danas, posle mnogo slučajeva na kojima sam radila, mogu slobodno da kažem da mi je situacija u kojoj sam se u tom trenutku našla bila najmučnija u karijeri. Nisam imala srca da toj jadnoj deci kažem da je nesrećna žena preminula, da više nemaju živu majku. U momentu su izgubili oba roditelja, oca koji je uhapšen i majku koja je ubijena. Smatrala sam da tu informaciju treba da im saopšti neko ko im je bliži, kome više veruju, kako bi je prihvatili na najmanje moguće bolan način. Slagala sam ih i rekla sam da joj se lekari još uvek bore za život. Bili su zabrinuti jako za nju, zbunjeni. Doživeli su veliki šok koji se u tom trenutku manifestovao na njihovom licu - ispričala je direktorka Centra za socijalni rad u Jagodini.

Starateljstvo nad decom pripalo roditeljima ubice

Brat i sestra su bili veoma složni, ali i izričiti u odluci da ne žele da idu sa Biserkom, u tom trenutku socijalnom radnicom, već da hoće da ostanu u svom stanu.

- Oni nisu hteli da idu sa mnom, insistirali su na tome da ostanu u svom stanu, a o njima su preuzeli da vode brigu baka i deka. Roditelji njihovog oca, ubice njihove majke, preuzeli su starateljstvo nad ovom decomi izveli ih na pravi put. Mi smo sa njima aktivno radili godinu dana nakon ubistva majke kako bi im pomogli da se oslobode opravdanih i neopravdanih strahova koji su se pojavili - rekla je Biserka Jakovljević.

Tokom detinjstva nisu bili problematični

Ona nije želela da otkriva detalje psihičkog stanja dece u prvim trenucima, u nekoliko navrata je istakla da se sa njima pažljivo radilo, da su se iz CZSR trudili da im priđu na pravi način zbog čega su i zadobili njihovo poverenje. Ona tvrdi i da su baka i deka, iako su roditelji ubice, bili pravi izbor za odgoj ovih mališana.

- Ubica je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora, od 20 godina. Baka i deka su stvarno lepo brinuli o dečici i pružali im svu ljubav, pažnju i podršku koja im je bila neophodna. Njih dvoje su imali normalan dalji tok odrastanja, stekli su drugare i imali su dobar uspeh u školi. Nakon što je otac osuđen, starateljstvo nad njima pripalo je njegovim roditeljima, a dečak i devojčica tokom odrastanja više nisu dolazili u Centar za socijalni rad niti si ikada prijavljivani službama. Znači, nisu postali problematični - kazala je ona.

Oca nikada nisu obišli

Biserka je ispričala da prema njenim saznanjima, mališani nikada nisu obišli oca u zatvoru, niti su želeli da imaju ikakvu komunikaciju sa njim.

- Kada se radi o ovakvim slučajevima, i kada prestanu da budu u našoj nadležnosti, mi se o njima stalno raspitujemo. Prema informacijama kojima ja raspolažem, oni su izričito odbijali bilo kakav vid komunikacije sa svojim ocem, nikada ga nisu posetili u zatvoru, a koliko ja znam, nisu želeli ni telefonski kontakt sa njim. Čula sam da su izrasli u uspešne mlade ljude - rekla je Biserka.

Šta se dešava sa decom koja svedoče ubistvu roditelja

- To je jedna vrlo kompleksna i mučna tema. Razgovor na temu nasilja u porodici, kao i predstavljanje svih posledica koje slede počiniocu tog dela, treba da budu još zastupljeniji. Centar za socijalni rad, u slučajevima gde dođe do porodičnog ubistva kojem svedoče deca, imaju osnovni zadatak, a to je upravo saniranje trauma kod mališana. Sa njima se uvek radi veoma pažljivo, oni su mali ljudi i svako do njih je individua za sebe kojoj treba prići na poseban način - navodi sagovornica.

Praksa je da deca koja ostanu bez oba roditelja budu prihvaćena od strane najbližih članova porodice koji kasnije vode računa o njima dok ne navrše 18 godina. Druga opcija je da ta deca budu zbrinuta u Domu za decu bez roditeljskog staranja odakle im se kasnije pažljivo bira porodica koja bi ih eventualno usvojila. Sa svom decom koja prođu ovakvu vrstu traume, intenzivno se radi minimum godinu dana.