"Džej mi je uzeo sve pare kad sam došao u Beograd, Haris Džinović naučio da pravim burek, a Čola je najveći gospodin" Životna priča kuvara Nebojše Mišića

Rođen sam u Odžacima, u Bačkoj. Tamo sam živeo do osamnaeste godine. Prvo čega se sećam jeste bicikl na tri točka, tad nisam imao ni dve godine. Druga slika iz mog detinjstva je kad mi je ispalo parče hleba u prašinu, dižem ga sa zemlje, izduvam i nastavljam da jedem.

U školi sam najviše voleo matematiku - ali profesor matematike je rekao da to nije za mene. To je značilo po osam sati škole, vežbe i spavanje - a ja nisam navikao da kod kuće vežbam, samo ono što naučim na času. Onda je rekao, hajde da ti nađemo neki posao, odmah da se zaposliš. Ja sam ona generacija devetog i desetog razreda, tad smo išli samo dve godine u srednju školu - treću i četvrtu godinu. Upisao sam Ugostiteljsku školu u Somboru, ali pošto nisam hteo da perem sudove, izbacili su me iz škole i prakse automatski, što tad nisam znao. Međutim, pošto sam bio jedini upisani učenik u junu i avgustu, direktor me je vratio na školovanje i praksu. Niko nije hteo tu da ide, bilo ih je sramota da budu kuvari.

Do ideje da upišem tu školu došao sam zahvaljujući profesoru matematike, koji mi je rekao: "Kuvara nema za sledećih pet godina i imaju dobre plate." Ko do septembra ništa nije upisao - upisivao je za kuvara, bilo nas je tad trideset šest. Više od pola je bilo dečaka, ostalo devojčice. Poslednji put kad smo bili na skupu, pre trideset godina - bilo nas je možda dvadeset koji smo ostali da budemo kuvari, to je veliki broj. Onda sam došao u Beograd da studiram, praksa se održavala u hotelu "Jugoslavija" - zahvalan sam pokojnom Dušku Ivanoviću, koji me je primio da dolazim svaki dan kako bih naučio posao. Prva stvar koju sam naučio da spremam bili su medaljoni s pečurkama. Onda me je profesor Ivica Miković odveo u restoran "Zlatna lađa" na Terazijama, koji se u to vreme tek otvarao - da naučim da spremam ribu. Posle tri meseca me je pitao da li ću da počnem da radim za pare, pa me je zaposlio u restoranu "Tri šešira" u Skadarliji. Dve godine bez novca sam radio u "Jugi" i tri meseca u ovom restoranu. Radio sam u svim restoranima u Skadarliji. Na primer, radio sam u "Tri šešira" - ali ako nekome ne dođe kuvar, pošto sam bio najmlađi, išao sam na ispomoć iako nismo bili ista firma. Nekad smo bili mnogo složan kolektiv. Prvi put sam ušao u kuhinju 1979, a zaposlio se tek 1984. godine.

Prvi novac

Od prvog novca sam vodio društvo u kafanu. Račun je bio preko hiljadu maraka - a plata je bila preko tri hiljade. U to vreme smo primali pare po učinku - koliko pazariš, toliko muzike. U suštini, mi smo radili od jedanaest od pet s gostima i uveče od osam. Mislim da je prosečna plata za kuvara tada bila između dve i tri hiljade maraka. Od tih para je moglo normalno da se živi.

Odvajanje od kuće

Moji roditelji nisu znali šta radim jer sam otišao rano od kuće, i ono što sam znao da ne vole, nikad nisam pričao. Samo sam im pričao lepe stvari. Džej mi je jednom uzeo ceo džeparac na šibice. S prijateljem sam krenuo u hotel "Moskva" na piće. On stane na šibicu - i tako ode sve. Nisam smeo da zovem moje i kažem da sam izgubio pare.

Gosti

Kuvao sam u ono vreme za komuniste, sportiste, muzičare... Najviše pamtim Raifa Dizdarevića, koji je bio ministar inostranih poslova. Kad god je dovodio neku stranu delegaciju ili predsednika, premijera te države - uvek je na kraju večeri dolazio u kuhinju da nam se zahvali.

Huan Karlos

Menije u restoranima sam pravio s profesorom Ivicom Mikovićem, jer je on najzaslužniji za moj uspeh. Meni se pravi tako što šef protokola neke države mora sa šefom restorana da razgovara - da bismo znali šta taj gost jede. Na osnovu toga se pravi meni - da bude sve što gost voli i naše specifično jelo. Kad je došao Huan Karlos sa suprugom u posetu Jugoslaviji - mi smo pripremili brdo mesa, suhomesnatog, svežeg... Onda u jednom trenutku javljaju da je kraljica vegetarijanka. Šef protokola nam nije preneo da ona ne jede meso. Na sreću, kad su delegacije u pitanju - spremamo i dosta povrća. Mi smo sve to ispasirali i napravili šniclu od povrća za nju. Kraljica je rekla da nikad ništa ukusnije nije jela. Ta šnicla je morala da se napravi u što kraćem roku. Moralo je sve da bude što bolje, brže i spretnije da bi došlo do nje - jer svi već jedu.

 Ugostio mnoge javne ličnosti

Vili Brant

Ima jedna priča u koju možda ne može da se veruje. Ušao sam u četvrtak u restoran, a izašao u subotu uveče. Dolazio je Vili Brant, kancelar Nemačke. Dekoracija se stavljala čačkalicama jer nisam mogao prstima. Spavao sam na nekoj klupi po deset-petnaest minuta. Spremala se hladna riba, pravili se leptiri od kajmaka, golubovi od putera. Meso svih vrsta - biftek, ramstek, teletina. Rolovalo se prase i jagnje. Toga više nema, koliko ja znam.

Zdravko Čolić

Što se tiče gostiju, od medijskih ličnosti - najbolji je Zdravko Čolić. Čovek je gospodin, poštuje svakog pored sebe. Ostali su svi dignutog nosa. Najviše voli da jede kuvana jela. Nekoliko puta mi je poručivao pasulj da ga nosi kući.

Haris Džinović i burek

Haris Džinović me je naučio da pravim burek, a suština je da sveže meso ide u testo. To je bilo u Crnoj Gori - u Herceg Novom, konobi "Krušo". Haris je tamo bio stalan gost i jednom je hteo da pravi burek, pa mi je rekao: "Hajde da te naučim kako se pravi onaj pravi."

Ćurka pala s Marsa

Danas u centru grada imam restoran "Ćurka pala s Marsa". Sin je odlučio da pravimo hranu od ćurke jer niko nema takva jela u gradu. Drugo, to je najkvalitetnije meso - ćurka ne može da se razboli i da dobije rak. Ima proteina više nego piletina. Moj recept je ćurolija - ćuretina s pečurkama, paprikom, paradajzom, kajmakom i lukom. Kajmak je ključni ukus uspeha tog jela. Drugi recept, cepkana ćurka, nastao je tako što sam pokušao da napravim šunku, ali nisam uspeo, pa je kolega Ivica Mitrović rekao da napravim cepkanu. Razmišljajući nekoliko sati, došao sam na ideju da cepkana može da stoji u maslinovom ulju - sa aromatičnim biljem, gde neće da se pokvari. Kako da se servira - došlo mi je na ideju tako što sam u vinegret sos, umesto sirćetne, stavio limunsku kiselinu.

Danas su restorani postali megalomanski. Što veća porcija, to bolje. Patim za onim vremenom kad su ljudi dolazili i uzimali zakusku - gde ste imali jednu, drugu pršutu, sir, kajmak, prebranac, proju. Posle toga se jela čorba, posle toplo predjelo - neka riba ili pohovano meso. Onda ide glavno jelo sa salatom i kolač. To je sve bilo negde ukupno, po gramaži, oko pola kile. Sad je mala porcija pola kile.

Porodica

Imam dvoje dece. Najveća radost mi je bila kad sam dobio sina, ali više sam se veselio kad sam dobio ćerku. Nisam strog kao otac. Najveća tuga mi je bila kad sam izgubio oca.

Penzija

Jedva čekam penziju i da sednem u dvorište i šta mi se jede, to ću spremiti. Valjda ću okupiti svoje drugove da budu sa mnom.

Kad pogledam iza sebe

Najzadovoljniji sam bio u restoranu "K2", gde su nam plate bile spremljene tri meseca unapred. Nažalost, gazda je preminuo - a sin je nastavio da radi. I danas odlazim tamo sa zadovoljstvom da pravim zimnicu.

Ni dan-danas ne mislim da imam talenta i smatram da sam prosečan kuvar. Zanat sam učio po Pelapratu i Karlu Duhu. To su dva kuvara koji su postavila osnove našeg kuvarstva, a posle toga je sve bilo nadogradnja. Osnova su sosovi, koji kriju meso da bi bilo ukusnije. Ogromna je razlika u kvalitetu mesa nekad i sad. Mislim da ni poslastičari danas ne mogu da naprave kolače kao nekad, jer mleko nema masnoće koje je imalo ranije. Zahvalan sam Ivici Mikoviću, Dušku Ivanoviću, Petru Gracunu, Aleksi Aci Raškoviću - što su me učili i forsirali da napredujem u ovom poslu, a i dan-danas se konsultujem s Đurom Nikolićem.

Kurir.rs/ Zabeležila Maša Kostić

   Potresna životna priča pevača Radeta Petrovića