Beba mu je umrla kraj njega dok je on spavao obeznanjen od alkohola: Bio je najlepši dečak na svetu, a sad sedi starac kog više niko ne prepoznaje

Kada je imao samo 15 godina, Bjorn Andresen proglašen je "najlepšim dečakom na svetu" nakon što ga je Lukino Viskonti izabrao da igra Tadicija u filmu "Smrt u Veneciji".

U galeriji pogledajte fotografije Bjorna Andersena:

Danas, u sedmoj deceniji života, Bjorn optužuje Viskontija, koji je preminuo 1976. godine, da je bio "kulturni predator" koji ga je iskoristio, seksualizovao njegov izgled radi promocije filma – a zatim ga prepustio sudbini. Nadimak "najlepši dečak na svetu" postao je za njega teret. Sam je priznao da je "Smrt u Veneciji" ostala siva senka koja nikada nije napustila njegov život.

Pedeset godina nakon što ga je Viskonti predstavio svetu, Bjorn je vodio život u zaboravu, obeležen dubokom tugom i borbom s mentalnim zdravljem. Godine 2021. objavljeno je da živi sam u zapuštenom stanu, puši, svađa se s povremenom devojkom i ima problema s stanodavcem zbog ostavljene uključene plinske ringle.

Izgledao je neprepoznatljivo – daleko od svežeg tinejdžera koji je inspirisao generacije japanskih manga umetnika i postao jedan od prvih zapadnih idola u Japanu – sada sa dugom belom kosom i bradom obojenom od cigareta.

Rođen u Stokholmu, Bjorn je imao samo deset godina kada mu je majka Barbro digla ruku na sebe, nakon čega je poslat da živi kod bake i deke. Nikada mu nije rekla ko mu je otac, a nije krila ni da je od života želela više od majčinstva. Kao dečak nije pokazivao interesovanje za glumu, želeo je da bude muzičar, ali ga je baka uporno slala na audicije, nadajući se da će bar jedno unče biti poznato.

Tako se Bjorn jednog februarskog dana 1970. godine našao na kastingu u Stokholmu pred Viskontijem, koji je tražio oličenje "čiste lepote" širom Evrope, ali bezuspešno, sve dok nije ugledao njega. Dokumentarac "Najlepši dečak na svetu" sadrži crno-bele snimke sa te audicije, gde Viskonti pita: "Koliko ima godina? Stariji je, je l’ da?" – "Petnaest", odgovara reditelj kastinga. "Petnaest? Veoma lep", kaže Viskonti: "Možeš li da ga zamoliš da se svuče?"

Vidno zatečen, Bjorn se na kraju svukao do kupaćih gaća, dok ga fotografi slikaju, a Viskonti oduševljeno primećuje da je pronašao ono što je tražio. Kasnije je Bjorn rekao za "Varajeti":

- Viskonti me je seksualizovao. Nisam se osećao prijatno da skidam majicu. Nisam bio spreman za to. Kada me je postavio da stojim s jednom nogom uza zid, pomislio sam: "Nikada ne bih stajao tako." Sad kad gledam te snimke, jasno mi je kako me je seksualizovao.

Za ulogu je bio plaćen 4.000 dolara, nesvestan da će ga ta uloga pratiti celog života.

Snimanje je bilo duboko izolovano iskustvo – Viskonti je, navodno, naložio ekipi da ga ne kontaktira. U svojim memoarima iz 1983. godine Bogarde piše da je Bjorn morao da se kloni sunca, fudbala, kupanja u moru i svega što bi mu pružilo zadovoljstvo. Ipak, dodaje da je sve to "podneo dostojanstveno."

Razlog tih strogih pravila postao je jasan kada je Viskonti na premijeri u Londonu, pred kraljicom Elizabetom Drugom i princezom Anom, Bjorna predstavio kao "najlepšeg dečaka na svetu" – marketinški trik koji ga je pretvorio u momentalnu zvezdu.

- Bilo je kao da su me prekrili rojevima slepih miševa. Bila je to živa noćna mora. Bio sam seksualni objekat – glavna meta - rekao je kasnije Bjorn.

Dokumentarac iz 2021. godine otvara uznemirujuća pitanja o etici produkcije koja je postala kultni kvir film. I Viskonti i Bogarde bili su otvoreno homoseksualni: reditelj je navodno imao ljubavne veze s Frankom Zefirelijem i poslednjim italijanskim kraljem Umbertom Drugim u mladosti.

Viskonti je imao 63 godine kada je snimio film (zasnovan na noveli Tomasa Mana, koji je bio biseksualan) sa većinom gej ekipe. Bio je premlad da bi postao seksualni simbol kog su Viskonti i njegovi prijatelji vodili u gej klubove i predstavljali kao trofej bogatim Parižanima koji su ga obasipali poklonima.

Nakon premijere u Kanu, Viskonti je odveo Bjorna u gej noćni klub, gde je, prema njegovim rečima, osećao poglede konobara i gostiju na sebi. Iako su ga svi gledali jer je bio prelep, Bjorn nije naveo da ga je iko napastvovao. Kako navodi, bio je koriščen samo kao trofej.

- Bilo je krajnje neprijatno. Mislim da je testirao da vidi da li sam gej - ispričao je. Pokušavao je da se "napije do besvesti" ne bi li zaboravio sve to – ali bilo je prekasno. Već je postao seksualizovana figura i – za neke – gej ikona.

Nakon premijere, dobijao je poštu u vrećama – obožavatelji su bili tinejdžerke, ali i odrasli muškarci.

"Smrt u Veneciji" izazvala je maniju u Japanu, gde je Bjorn postao jedan od prvih zapadnih idola. Dočekale su ga vrišteće devojke, a snimio je čak i nekoliko pesama. U Japanu je slavljen kao "vrhunac lepote" – njegova nežna fizionomija inspirisala je poznate manga umetnike, uključujući Rijoko Ikedu, koja je lik Lejdi Oskar iz serijala "Ruža iz Versaja" bazirala upravo na njegovom izgledu.

U Evropi je nastavio da glumi, ali nikada nije uspeo da se oslobodi etikete "najlepšeg dečaka sveta". Godine 1976. otišao je u Pariz zbog filma koji nikada nije realizovan, ali je ostao tamo godinu dana, iako je bio bez novca. Njegov tadašnji život finansirali su imućni muškarci koji su ga vodili na skupe večere, davali mu džeparac od 500 franaka nedeljno i obezbedili mu stan. Bjorn je u dokumentarcu priznao da je bio "prokleto naivan" u vezi s njihovim pravim namerama.

- Mora da sam bio užasno naivan, jer mi je to bilo otprilike: "Vau! Svi su tako ljubazni’. Ne mislim da su me tretirali iz dobrote svog srca... Osećao sam se kao lutajući trofej - rekao je kasnije Bjorn.

Iako se dokumentarac ne bavi direktno Bjornovom seksualnošću, on je za "Dejli mejl" izjavio da je u svojim dvadesetim osetio kratkotrajnu zbunjenost po tom pitanju i imao jedno homoseksualno iskustvo.

- Uradio sam to, manje-više, da bih mogao da kažem da sam probao, ali to nije moj fah. Nije bilo ništa ozbiljnije od toga - rekao je tada.

Bjorn tvrdi da ga žene oduvek privlače, ali da je, kako je postajao stariji, imao teškoće da uspostavi odnose s njima. Navikao da jednim pucnjem prstiju doziva devojke, priznaje da nikada nije naučio kako da flertuje.

Ipak, oženio se pesnikinjom po imenu Suzana Roman, nakon što su 1984. dobili ćerku Robin. Međutim, tragedija ga je ponovo zadesila tri godine kasnije, kada je njihov devetomesečni sin Elvin preminuo. Bjorn je ležao u krevetu pored njega, ošamućen od alkohola posle noćnog izlaska, dok je supruga vodila ćerku u vrtić.

Nakon Elvinove smrti, Bjorn je upao u duboku depresiju, kriveći sebe što nije bio dobar otac.

- Njihova dijagnoza je sindrom iznenadne smrti odojčeta, ali moja dijagnoza je – manjak ljubavi. Upao sam u depresiju, alkohol, samouništenje na sve moguće načine – bio je to ego-trip. Jadan ja, ja, ja - rekao je u dokumentarcu.

Potpuno se povukao iz javnosti, do te mere da su neki mislili da je mrtav, sve dok se nije ponovo pojavio 2003. godine, kada je njegova fotografija iskorišćena za naslovnu stranu knjige "The Beautiful Boy", omaža lepoti mladih dečaka koji je napisala Žermen Grir.

Bjorn je javno negodovao, rekavši da nikada nije dao dozvolu, te da, imajući iskustva s tim, smatra da odrasla požuda, bilo muškaraca ili žena, prema adolescentima nije nešto što treba slaviti. Prema dokumentarcu, Bjorn je i dalje patio od depresije u vreme kada su ga autori, Kristina Lindstrom i Kristijan Petri, pronašli – kao čoveka koji je nekada bio najlepši dečak na svetu.

Osvrćući se na taj sudbonosni dan koji je zauvek promenio tok njegovog života, i na Viskontijevu ulogu u tome, osedeli Bjorn je rekao: "Što se života i karijere tiče – s**balo se mnogo toga."

(Kurir.rs/Stil)

Bonus video: Prozivaju ženu novog Džejmsa Bonda