"Videla sam kako gazi preko leševa beba" Sestra Maksa Luburića bila udata za komandanta Jasenovca, klala je i ubijala, a ovako je skončala

Doba Nezavisne države Hrvatske je za srpski narod jedan od najstrašnijih perioda u njegovoj istoriji. Mnoge žrtve ustaških dželata nisu dočekale pravdu ni decenijama posle smrti. „Pacovskim kanalima", uz pomoć Rimokatoličke crkve, stotine ustaša na visokim pozicijama prebeglo je u Argentinu i druge države gde su nastavili normalno da žive u narednim decenijama. Među njima bila je i Nada Šakić, koja je umrla u Zagrebu kao slobodan građanin u 85. godini i nikada nije odgovarala za stravična zlodela.

Postoje svedočenja preživelih zatvorenica koja opisuju njena klanja logorašica. Nada bi se nakon pokolja malo „utegla“, rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.

U Staroj Gradiški je za svega tri godine ubijeno oko 80.000 žena i dece, a Nada Tambić, kasnije Šakić, bila je jedan od najvećih zlotvora. Zbog svojih „zasluga”, Ante Pavelić ju je 27. marta 1944. odlikovao „Željeznom kalajnom krunom kralja Zvonimira na ratnoj vrpci”. Nije imala ni punih 18 godina.

Nada je bila u vezi sa Dinkom Šakićem, a njihov odnos doneo je Dinku vrtoglavi uspon u ustaškim redovima i postao je jedan od najbližih saradnika Maksa Luburića. Venčali su se 12. decembra 1943. godine i zajedno su učestvovali u izvršenju zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima. Nemački list „Die Tageszeitung” nazvao ih je „zločinačkim bračnim tandemom Boni i Klajd iz doba Al Kaponea.”

U Muzeju žrtava genocida, Nada Šakić je identifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa čuvarkom logora Stara Gradiška Marijom Majom Buždon. A upravo su one, po sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana „crna trojka“ koja se najviše hvalila počinjenim zločinima. Bile su poznate i kao „hijene smrti".

U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja logorašica, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt. Nažalost, Nada je uspela da pobegne iz zemlje, emigrira u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.

Šime Klaić, preživeli zatočenik Jasenovca, Stare Gradiške i Lepoglave, izjavio je da su „sve logorašice drhtale na pomen imena Nade Šakić”. Ljiljana Ivanišević, zatvorenica u Staroj Gradiški koja je kao dete bila zatvorena i preživela, svedočila je kasnije: „Nade Šakić se odlično sećam i pamtim svaki detalj susreta sa njom. Uvek je imala osmeh na licu i nisam je se plašila, sve dok me nije išibala korbačem kada sam od gladi počela da skidam parče zida.”

Deca u ustaškom logoru „Jasenovac":

U krivičnom postupku protiv Nade Šakić 1998. godine, Ljiljana je saslušana kao svedok. Tada je, između ostalog, izjavila: „Nada je skidala minđuše ne otkačivanjem, nego trzanjem rukom, tako da su te minđuše ženama rasecale uši. Skinute minđuše stavljala je na jedan čaršav na kome je bila čitava gomila zlatnih predmeta oduzetih prilikom dolaska žena u logor. Svake noći je učestvovala u nanošenju udaraca ženama koje su bile u tom logoru. Neprekidno je u ruci nosila korbač (bič) i prilikom svakog ulaska u prostorije gde su bile smeštene žene ona ih je udarala tim korbačem. Videla sam prilikom svakog ulaska Nade da su te logorašice bežale jer su znale da će dobiti po koji udarac ako se ne sklone. Glad u logoru bila je svakog dana sve veća, pa sam jednom prilikom ja u dvorištu čupala malo trave da bih to pojela iz zida i koliko-toliko ugasila žeđ. Međutim, tada je naišla Nada i izudarala me tako da sam ja usled toga pala na zemlju. U to vreme bila sam jedino dete u logoru i pretpostavljam da se Nada i danas seća tog postupka koji je učinila prema meni…”

Ljiljana je opisala kako je Nada Šakić ubijala žene u logoru: „Ne sećam se tačno datuma ali znam da je bilo hladno, pa zbog toga pretpostavljam da je to bio oktobar ili novembar mesec, jer su u to vreme stalno kiše padale Ja sam se sklonila u položenu kacu u dvorištu, u kojoj je bilo još nekoliko žena, međutim došla je Nada i pucala u dve žene koje su ležale u jednoj kaci. Te žene su bile bolesne i nepokretne. Znam da se jedna žena zvala baka Tomanija iz sela Veliko Nabrđe, opština Đakovo, a druga je bila Ljeposava Lazić, takođe iz Velikog Nabrđa. Prvi put sam tom prilikom videla ubijanje žena i kategorički tvrdim da je to izvršila Nada Luburić, sada Šakić…”

„Znam da su se ustaše u prisustvu Nade Šakić iživljavale nad uhapšenim ženama nanoseći im udarce po najosetljivijim delovima tela upućujući pretnje da niko živ iz tog logora neće izaći. Znam da je izuzetno veliki broj žena svakog dana izvođen navodno na obavljanje radova i da se te žene više nikada nisu vratile u logor. U odabiranju žena za odvođenje, navodno na obavljanje radova, uvek je učestvovala Nada Šakić…”, svedočila je Ljiljana.

Pavu Molnar, Hrvaticu koja je preživela logor Stara Gradiška, ustaše su u februaru 1942. kao devetnaestogodišnju studentkinju medicine uhapsile i transportovale u logor gde je ostala do januara 1944, kada je razmenjena. Pava je uhapšena jer je bila član partizana. „U razmenu su mogli ući samo logoraši Hrvati, dok Srbi, Jevreji i Romi nisu razmenjivani", ispričala je Pava. Ona je dala intervju za „The World History Channel” u kom je govorila o užasima Jasenovca:

„Srpkinje i Jevrejke su odvođene u ’Kulu’. Svako ko je tamo odveden, osuđen je na smrt. Pacovi u kuli bili su veliki kao mačke, išli su po ljudima, grizli im uši. Ja sam videla kamion sa ustašama koji su nosili lopate i žene kojima je naređeno da uđu. One su vikale ’a gde su naše stvari?’ Ustaše bi im odgovorile ’doći će za vama’. Međutim, niko više nije video ove žene. Masa žena je ubijena.”

Pava je kroz suze ispričala šta je za nju bilo najpotresnije:

„Kolone majki sa decom dolazile su sa Kozare. Ustaše su majke odvajale od dece. To su mala deca, neka tek rođena, a neka do 15 godina. Taj krik koji se čuo, cela Gradiška je odjekivala od vriske i jauka dece. To se ne može oprostiti. To je strašno! Onda su ta deca odvedena u posebne zgrade. Neke naše Hrvatice su oko njih malo vodile računa, međutim sva deca su od proliva, tifusa i gladi pomrla.”

Preživeli logoraš iz Siska, Stare Gradiške i Jasenovca Ljubomir Mihajlović svedočio je o zločinima Nade Šakić u logoru Stara Gradiška 1943. godine:

„Bila je preke naravi i svi logoraši i logorašice izbegavali su susret sa njom, pa čak i pogled na nju. U leto 1943. godine, kada smo išli na rad oko 7 sati, video sam Nadu Šakić kako je ubila jednu mladu logorašicu, starosti oko 30 godina, koja je čistila park metlom. Nada je sedela u parku i iz sedećeg stava pucala u leđa te logorašice, sa udaljenosti oko 10 metara. Ona je to uradila kao iz hobija, jer ista logorašica nije ništa bila kriva. Nada Šakić je tu logorašicu ubila jednim metkom, a pre toga je izašla iz crkve katoličke koja se nalazila u krugu toga parka. Po ubistvu te logorašice ona je i dalje ostala da mirno sedi na klupi u parku, kao da se ništa nije dogodilo. Nije se uzbuđivala, jer je to njoj bila svakodnevna praksa, da batina i ubija logorašice, bilo pištoljem ili kamom…”

Ljubomir je u svom svedočenju opisao još užasnije scene ubistava za koja Nada Šakić nikada nije odgovarala i umrla je u Hrvatskoj kao slobodan građanin:

„Otprilike oko dvadesetak dana po ubistvu logorašice, lično sam video kako Nada Šakić kolje jednu logorašicu na stepeništu glavnog ulaza u ’Kulu’. Uhvatila ju je za kosu s leđa levom rukom, a iz čizme je desnom rukom izvadila kamu i presekla vrat logorašici s prednje strane, ista je pala na stepenište. U ’Kuli’, gde se nalazila radionica gde sam ja radio, bilo je mučilište za logorašice, gde ih je dovodila, mučila i ubijala Nada Šakić. Vrlo često sam lično video kako Nada odvodi logorašice u ’Kulu’, a odmah zatim se čuje vrisak koji smo svi čuli u radionici. Koje je odvela logorašice, nisu se nikad vratile iz ’Kule’...”

Zabeleženo je mnogo svedočenja o zlodelima monstruozne Nade Šakić. Kroz logor Stara Gradiška prošlo je preko 80.000 žena, i oko 10.000 dece, od kojih su skoro svi pobijeni ili umrli od zaraznih bolesti zbog katastrofalnih uslova života. Svedok Lazar Jankov svedočio je da je „među ustašama bilo dosta žena. To su bile ’ustaške dužnosnice’. One su vladale ženskim logorom i ubijale žene… tri Luburićeve sestre klale su kao i svaki ustaša. Najviše se isticala Nada, milosnica ustaše - koljača Dinka Šakića.”

Milan Prlja svedočio je da je njegovu baku, Stanu Rončević iz Petrinje, zarobljenu u Staroj Gradišci, Nada Luburić udarila cokulom u predelu lista noge tako jako da je ostala rana koja se cedila sve do smrti.

Đordana Mandić Fridlender na suđenju ustaši Anti Vrbanu u Zagrebu 1948. godine izjavila je: „Možda je najgori zločin u ženskom logoru Stara Gradiška bilo masovno umorstvo nekoliko stotina djece u jesen 1942: djecu srpskih sela, golu, bosu, izgladnjelu i bolesnu ubijali su noževima, maljevima, i davljenjem plinom tako da je od kojih 1500 djece ostalo njih oko 600, koju su nasilno prekrstili i nakon par mjeseci poslali u Zagreb u sirotište da se ustaški odgajaju.”

Dinko i Nada Šakić su u maju 1945. pobegli u Austriju sa drugim ustašama. Naime, posle završenog Drugog svetskog rata, Rimokatolička crkva aktivno je pomagala ustašama i nacistima da pobegnu i izbegnu pravdu. Vatikan i njegove ustanove razvile su čitavu mrežu puteva za bežanje ratnih zločinaca zajedno sa obaveštajnom službom SAD - takozvani „Pacovski kanali”. Tim kanalima je hiljade ratnih zločinaca stizalo u Rim sa lažnim pasošima, koji su često bili i dokumenti Međunarodnog crvenog krsta, a odatle su upućivani uglavnom u Španiju i Južnu Ameriku u zemlje gde su vladali režimi pod velikim uticajem Rimokatoličke crkve.

Među hiljadama zlikovaca koje je Vatikan spasio odgovornosti za zlodela, bilo je i preko 200 ustaških čelnika, kao što su Ante Pavelić, Maks Luburić, Ljubo Miloš, Andrija Artuković, nadbiskup Ivan Šarić i mnogi drugi, a među njima i Dinko i Nada Šakić.

U Austriji su dobili sina, kome je kum na krštenju bio Ante Pavelić. Iz Austrije su se sklonili u Đenovu, a odatle pacovskim kanalima u Argentinu, koje je organizovao Krunoslav Draganović, čovek od poverenja pape i Alojzija Stepinca. U gradiću Santa Terezita živeli su mirno kao Ljubomir Bilanović i Nada Esperanca Tambić de Bilanović u vili od 200 kvadrata na obali Atlanstkog okeana. Godine 1947. u Rosariju su otvorili malu fabriku tekstila. Dobili su još dvoje dece i svima je krsni kum bio Ante Pavelić.

Kada je 1998. godine pokrenuo pitanje izručenja Dinka Šakića Hrvatskoj, ni SR Jugoslavija ni Hrvatska prvobitno nisu spominjale izručenje Nade Šakić, koja je istraživačkom timu novinara argentinskog Kanala 13 rekla: „Moj muž je nacionalni heroj u Hrvatskoj i neće mu biti suđeno!”

Dinko Šakić izručen je Hrvatskoj 18. juna 1998. godine, a zagrebački Jutarnji list 27. juna preneo je da je Efraim Zurof, direktor „Centra Simon Vizental”, pokrenuo istragu i protiv Nade Šakić za zločine koje je počinila u koncentracionom logoru Stara Gradiška.

Viktor Ramos, šef odeljenja argentinske vlade za borbu protiv rasizma, 16. jula 1998. saopštio je da je podignuta optužnica protiv Nade Šakić, koja je tada imala 72 godine. Savezna Republika Jugoslavija 22. jula zatražila je izručenje Nade Šakić od Argentine zbog krivičnog dela genocida i ratnih zločina. Argentinska policija uhapsila je Nadu 24. jula, a do izručenja određen joj je kućni pritvor.

Ubrzo posle toga, već 28. jula, Hrvatska je takođe uputila Argentini zahtev za izručenje Nade Šakić da bi joj se sudilo za ratne zločine koje je počinila u koncentracionim logorima Stara Gradiška i Jasenovac i u skladu sa pravilima međunarodnog prava, dostavila dokaze o zločinima za koje je tereti. Narednog dana, argentinski zvaničnici izjavili su da je odlučeno da se Nada Šakić izruči Hrvatskoj, a Viktor Ramos je rekao: „Politička odluka je doneta. Izručićemo je Hrvatskoj. Svesni smo da žrtve žive u Jugoslaviji, ali su zločini počinjeni u Hrvatskoj.”

Pogledajte u galeriji fotografije izručenja Nade Šakić Hrvatskoj 2. novembra 1998. godine:

Prvog novembra 1998. godine Nada Šakić je na aerodromu u Buenos Ajresu predata pripadnicima Interpola i hrvatske policije, koji su je ukrcali na avion za Frankfurt, odakle je 2. novembra letela za Zagreb. Na zagrebačkom aerodormu je uvedena u policijsko vozilo, a na rukama nije imala lisice. Smeštena je u Okružni zatvor u Remetincu, u zasebnu ćeliju, u istom zatvoru gde se od 18. juna nalazio njen suprug Dinko Šakić.

Vrlo brzo se pokazalo da je suđenje Nadi Šakić bilo najobičnija farsa i da je Hrvatska podnela zahtev za izručenje Argentini da bi sprečila njeno izručenje SR Jugoslaviji, gde bi odgovarala za stravične zločine koje je počinila. Naime, 1. februara 1999. godine Županijsko tužilaštvo u Zagrebu odustalo je od daljeg krivičnog gonjenja Nade Šakić, jer tokom istrage „nije utvrđena osnovana sumnja” da je počinila krivično delo za koje se tereti. Postupak protiv nje je obustavljen i već u poslepodnevnim časovima puštena je na slobodu.

Po izlasku iz zatvora, novinarima je dala kratku izjavu: „Osećam se izvrsno, pravda je pobedila. Srećna sam što sam došla u svoju zemlju, to mi je i bila najveća želja.” U Argentinu nije imala nameru da se vraća, jer kako je ukazao njen advokat, tamo joj je pretila opasnost od izručenja SR Jugoslaviji.

U toku tromesečne istrage protiv Nade Šakić, saslušano je 26 svedoka, bivših logorašica, za čije iskaze hrvatsko tužilaštvo tvrdi da „nijedan nije potvrdio navode inkriminacije”. Tužilaštvo nije pozvalo nijednog svedoka iz Srbije i Republike Srpske, što samo potvrđuje tezu da je suđenje bilo farsa i da nije ni postojala namera da se prikupe dokazi o zločinima Nade Šakić.

Pogledajte u galeriji kako je izgledao izlazak Nade Šakić iz zatvora:

SR Jugoslavija saslušala je svedoke Desu Devčić, koja je tvrdila da je Nada Šakić gazila bolesne i trudne logorašice, Ljiljanu Ivanišević koja je bila očevidac kada je Nada pištoljem ubila Leposavu Lazić i baku Tomaniju, Eda Šajera koji je Nadu Šakić video na čelu kolone 600-900 žena koje su 21. aprila 1945. brutalno likvidirane sa ciljem da se uklone svedoci zločina genocida nad Srbima, i mnoge druge. Izjave svedoka dostavljene su Županijskom sudu u Zagrebu, međutim nijedna nije uvažena.

Reagujući na vest o oslobađanju Nade Šakić, Efraim Zurof istakao je da je samo dokazni materijal koji je „Centar Simon Vizental” dostavio Ministarstvu pravde Republike Hrvatske dovoljan za dokazivanje krivice Nade Šakić, zaključivši da je nju, u stvari, optužbe oslobodio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. U medijima su se pojavili i navodi da je Nada Šakić čak tražila i odštetu za tri meseca provedena u zatvoru tokom trajanja istrage.

Hrvatska je Nadi Šakić, nakon što ju je oslobodila, omogućila život u elitnom domu za starije u Zagrebu. Televizija ju je prikazivala kao staru i teško obolelu osobu, koja je jedva dočekala da dođe u svoju Hrvatsku, dok je ona uživala sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.

Jovanka Aleksić-Bobić, koja je zarobljena jula 1942. godine, posle oslobođenja Nade Šakić javila se Muzeju žrtava genocida u Beogradu da svedoči, i između ostalog rekla:

„U logoru Stara Gradiška logoraši su bili Srbi, Jevreji i Cigani. Bilo je jako puno majki sa malom decom. Deca su otimana od majki i odvođena da se više nikad ne vrate… Sećam se da je Nada Luburić bila prelepa žena i veliki monstrum. Otetu decu je obukla u ustaške uniforme. Ta deca su morala u stroju da pevaju ’Mi smo deca malena, sve ustaše prave, za Hrvatsku daćemo naše mlade glave’. To su bila srpska deca. Neopisiva je bila ta scena kada njihove majke vrište, gledaju tu scenu i spremaju se put za Nemačku… Kada smo krenuli furgonom ka Sisku, jedna majka je iz očaja skinula kaiš sa svoje haljine i tu pred nama svima se obesila u furgonu, jer nije mogla da izdrži bol. Bila sam i neposredni očevidac događaja kada je Nada Luburić jednu trudnicu u poodmaklim mesecima trudnoće čizmom šutnula u stomak…”

Svedočenje Bosiljke Pešić iz Paučja kod Đakova pred istražnim sudijom u Beogradu bilo je možda i najpotresnije: „Po dolasku u logor Jasenovac, moj otac je odmah odvojen, tako da smo mi deca ostali sa našom majkom u Jasenovcu nekih dvadeset dana najviše, nakon čega smo pešice transportovani do Stare Gradiške. Kada smo stigli, naša majka je odmah odvojena, a mi deca smo ostali na otvorenom prostoru…

Komandant logora bila je Nada Luburić, koju veoma dobro pamtim jer sam imala neposredni kontakt sa njom. Bila je u ustaškoj uniformi, u desnoj čizmi je držala korbač - bič. Kada bi prolazila između logoraša sa tim bičem ih je udarala.

Alisa Radaković kao Nada Šakić u filmu „Dara iz Jasenovca":

Ja sam sve vreme vodila brigu o mom najmlađem bratu, dvoipogodišnjem Milanu, koji je po dolasku u logor Stara Gradiška jednostavno nestao. Prolazeći kroz dvorište logora ja sam načula dečji plač u jednoj zgradi i prepoznala sam njegov plač. Popela sam se na sprat i u jednoj prostoriji zatekla sam jeziv prizor - bebe su po podu ležale mrtve. U toj prostoriji sam videla moga brata, a takođe i okrivljenu Nadu Luburić, koja je bila u pognutom položaju. Davala je deci da stave nešto u usta. Kako sam imala 12 godina, nisam znala o čemu se radi. Tek kasnije sam shvatila da im je ona u stvari davala otrov.

Gazeći između leševa beba koje su bile na podu, uzela sam u naručje moga brata Milana. Okrivljena se u tom momentu okrenula, videla je da sam podigla dete, udarila me je po rukama, tako da sam ispustila Milana iz naručja. U tom momentu, a sve vreme je gazila preko leševa beba koje su bile na podu, njoj je ispao higijenski uložak na jednu mrtvu bebu. Sagla se da podigne uložak, a ja sam iskoristila taj trenutak i sa bratom u naručju pobegla sam iz te prostorije. Prizor je bio jeziv… Kada smo stigli u Zagreb, na mojim rukama je umro moj najmlađi brat Milan, pena mu je curila iz usta. Tek tada sam shvatila da je i on otrovan, da nije umro od gladi i žeđi. Od momenta kada sam uzela mog brata iz one prostorije pa do njegove smrti prošlo je tri dana…

Želim da napomenem i to da je na prevaru okrivljena Nada pozivala decu rečima ’Ko hoće da vidi mamu, neka pođe sa mnom’, tako da su mala deca masovno terana ka jednom kanalu. To sam lično videla svojim očima. Ta deca se nikada više nisu vratla u logor. Okrivljena je davala naloge ustašama da tu decu likvidiraju na taj način što bi deci rekli ’Nagnite se ka kanalu, mama vam je dole’. Deca bi se sagla. U tim momentima, ustaše bi ih ubijale maljevima po glavi.

Ja sam spremna da idem na suđenje Nadi Šakić ukoliko dobijem poziv od Županijskog suda u Zagrebu. Nemam čega da se plašim, jer sve što sam izjavila danas pred sudom je prava istina", rekla je Bosiljka Pešić.

Efraim Zurof je posle oslobađanja Nade Šakić shvatio da je suđenje bilo prevara. Tada je izjavio: „Čin oslobođenja Nade Šakić opravdava tvrdnje da je Nada Šakić dovedena u Hrvatsku da bi se izbeglo njeno izručenje Jugoslaviji, a samim tim da bi se izbegla i presuda protiv nje.”

Direktor „Centra Simon Vizental” u Los Anđelesu, rabin Abraham Kuper, izjavio je posle oslobađanja Nade Šakić: „Današnja nečuvena odluka izvrgava ruglu tvrdnju da hrvatska vlada ima ikakvu stvarnu nameru da ikada osigura pravdu za žrtve etničkog čišćenja Srba, Jevreja i Roma počinjenih u toj zemlji u toku Drugog svetskog rata.”

Dinko Šakić je osuđen 4. oktobra 1999. godine na 20 godina zatvora. Umro je u 86. godini 21. jula 2008. u zatvorskoj bolnici Remetinec, u kojoj se nalazio od 2001, gde mu je obezbeđen visoki komfor, s televizorom i kompjuterom kako bi mogao da piše memoare, a nekoliko puta mesečno mogao je da poseti i svoju ženu Nadu. Sahranjen je na zagrebačkom krematorijumu 25. jula 2008. u punoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata.

Interpol Srbije je 15. jula 2011. godine raspisao međunarodnu poternicu za Nadom Šakić, međutim istog dana hrvatski mediji objavljuju da je ona preminula 5. februara iste godine i da je kremirana na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Lik Nade Šakić obrađen je u filmu „Dara iz Jasenovca” iz 2021. godine, gde ju je glumila Alisa Radaković.

Bonus video: Zabeleženo 57 načina ubijanja u logoru Jasenovac